У четврту недељу Великог поста Православна Црква прославља нашег праведног оца Јована Лествичника. Назван је Лествичник због свог ауторства великог духовног дела „Лествица Божанског усхођења“. Његов спомен Црква је одредила на једну од недеља поста, јер га његов живот и списи потврђују као врховног носиоца и заговорника хришћанског аскетизма. Аскетски пример овог великог светитеља Цркве инспирише нас на нашем великопосном путовању.
Вера све може да учини, све да твори.
Наду милост Божја ограђује и чини је непостидном.
А љубав никада не пада, не застаје и не да мира ономе
који је занет њеним блаженим одушевљењем
(Лествица, Поука 30).
Четврта недеља свете и Велике Четрдесетнице, као што јој и само име каже, обележава средину великопосног подвига, до које смо – милошћу и љубављу Божјом – стигли на нашем путовању према светлости Васкрсења.
Окрепивши се духовно у протеклој недељи благодатном силом Часног Крста Господњег, сада са новом снагом и свежином хитамо ка крају нашег пута, уздајући се, опет, не у своје снаге, већ у Божју милост. Желећи да нам на овом путу да прави пример подвижништва, Црква Христова у четвртој недељи Часног поста празнује преподобног и богоносног оца – светог Јована Лествичника (525 – 608), који је највећи део свог монашког живота провео на планини Синај, најпре у данашњем манастиру Свете Катарине, а затим више од четрдесет година у пустињском отшелништву.
Потом се вратио у Синајски манастир, где је био изабран за игумана, али тај положај је уступио свом рођеном брату Георгију и поново се повукао у самоћу планинске испоснице, и ту се упокојио. О светом Јовану Лествичнику познато је да је имао веома богато образовање из светских наука, али је посебно био цењен као велики духовник и посвећеник божанских тајни, о чему сведочи његова преписка са многим светитељима Блиског Истока.
Најпознатије дело које је Свети Јован написао и по коме је и прозван „Лествичникˮ, јесте спис који се назива Лествица или Рајска лествица, а који је написао на молбу игумана манастира Раита. Ово дело састоји се од тридесет поука о монашком животу, по угледу на тридесет година живота које су потребне да би човек достигао зрелост – по мерилима онога доба. Исто тако, монах треба да прође тридесет ступњева монашког подвига да би достигао циљ, а то је – обожење, сједињење са Христом, да би заједно да апостолом Павлом могао рећи: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос […]ˮ (Гал. 2, 20). Идеја Лествице, ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова о лествицама које воде са земље на небо (1. Мој. 28, 12 – 13).
У четврту недељу Часног поста чита се Јеванђеље у коме слушамо о исцељењу бесомучног и глувонемог младића, којег Христови ученици нису могли исцелити услед свога маловерја (Мк. 9, 17 – 31). У тој јеванђелској перикопи Христос изричито каже да се демонски род истерује само молитвом и постом.
Иако окружени тешким искушењем савремених животних прилика, завапимо Христу на том великопосном путу спасоносних подвига, попут несрећног оца болесног младића из Јеванђеља: „Верујем, Господе, помози моме неверју!ˮ