Благодарећи члановима Православне омладине при Српској Православној Црквеној општини у Љубљани, вредним сарадницима портала „Кинонија“, доносимо текст разговора са господином Луком Ђурапчевићем, аутором документарног филма „Љубав Твоја и непослушност моја“.
Документарни филм ,,Љубав твоја и непослушност моја” je у последњих неколико месеци емтитовања обишао чак 107 градова широм света. Наставши веома тихо, без било какве медијске сензације, филм је привукао велику пажњу публике, сведочећи о нимало лаком путу младог, грешног човека, чија је душа вапила за спознајом Христове љубави. Аутор и главни актер филма, Лука Ђурапчевић, говорио је у разговору вођеном 11. децембра 2025. године, у просторијама парохијског дома Српске православне цркве у Љубљани о самој идеји, настанку филма, његовој духовној и друштвеној вредности, важним сусретима са светим оцима у Сједињеним Америчким Државама, али и о посебном месту које у његовом срцу заузима пројекција филма у Љубљани, одржана 18. септембра 2025. године.
Како сведочи аутор, идеја за филм није проистекла из личне потребе за јавним иступањем, већ из наговора њему важних особа из блиског окружења. У почетку му се идеја чинила препотентном, будући да никада раније није био део филмске индустрије. Ипак, низ сусрета и благослова, доживљених током боравка у манастирима у Америци, постепено су потврдили да се не ради о личном пројекту, већ о виду послушања. У наставку је део Лукине приче о искуству боравка на светим местима православља у САД-у:
,,Издвојио бих дефинитивно сусрет са архиепископом Кирилом, архиепископом руске цркве у Сан Франциску. Тај сусрет је био доста занимљив, будући да сам, после присуства на Литургији, у тој цркви где су мошти светог Јована Шангајског, отишао потпуно спонтано до архиепископа, да добијем благослов. Архиепископ је био прва особа коју сам питао за мишљење о филму. Када сам му пришао за благослов, поставио ми је питање: „Јеси ли ти Лука?“ А ја сам тад први пут био у Сан Франциску, први пут ме је видео. Благословио је ту идеју, допала му се, а онда сам имао сусрет и са игуманом манастира светог Антонија Великог у Аризони, са старцем Пајсијем, са којим сам, такође, поделио ту идеју. Он је дао свој благослов за снимање филма, тачније подржао је идеју, а ја нисам хтео ништа још увек да покрећем, док се не вратим у отаџбину и не сретнем се са нашим митрополитом Јоаникијем. И вративши се у отаџбину, имао сам састанак са митрополитом на Цетињу, у митрополији, чувши целу причу и идеју, митрополит је дао свој благослов и тако смо кренули са снимањем филма.“
Наслов филма, ,,Љубав твоја, непослушност моја“ је по мишљењу аутора реченица, која не описује само његов, већ и развојни пут многих људских живота. Наслов говори о сталном човековом отпору, бунту, како према Господу, тако и према блиској околини, али и о непрестаној, стрпљењем испуњеној Божјој љубави, за коју је Лука рекао: „да када човек окуси Христову љубав, она се не може мерити ни са једном другом, чак ни са оном за коју људи кажу да је највећа, а то је безусловна љубав родитеља према деци.“
Лука је даље говорио о важности жеље и истрајности у одлуци, да се промоција филма одвија без велике транспарентности и појављивања у медијима. Упркос томе, филм је до сада приказан у 107 градова широм света, док је на пројекција било присутно више хиљада људи, од Подгорице, Београда и Љубљане, па све до Феникса и Сиднеја.
Ипак, за Луку највећа вредност филма није у квантификацији његовог приказивања, већ у духовним метаморфозама, које су обележиле значајне тренутке у животима многих људи:
„Могу да посведочим о десетинама промена људских живота; од људи који су се након филма крстили, започели литургијски живот, напустили криминал, до оних који су отишли у манастире да максимално посвете живот Богу.“
Приказивање филма је пратила и изразита жеља за организовањем хуманитарне помоћи, те је јединством верног народа, како у Црној Гори, тако и у дијаспори прикупљено више од 230.000 евра, којима су помогнуте многе породице, као и манастири на Косову и Метохији. Лука је додао да се средства и даље прослеђују онима којима је помоћ неопходна.
У наставку разговора, Лука је посебно истакао своју ретроспективу пројекције у парохијском дому Српске православне цркве у Љубљани, поделивши један занимљив детаљ о томе како је уопште дошло до њене реализације:
,,То је Господ уредио, а речи захвалности највише иду нашем добром оцу Радету Деспотовићу, који ме је ове године, негде пред лето, маја месеца назвао, кад сам се вратио из Аустралије, са тадашње турнеје. Изразио је жељу да се филм прикаже у Љубљани, рекавши да Љубљана има, заиста, велику заједницу и да постоји озбиљан потенцијал. Врло брзо смо се договорили око периода пројекције, а оно што је интересантно било је, да је отац упутио питање где се налазим тренутно, а тада сам био у манастиру Раковица у Београду. Онда ми је рекао да он вечерас, са две групе људи креће у обилазак манастира у Србији и да ће прва дестинација бити баш манастир Раковица. И тако смо се убрзо сусрели и тако је Господ уредио и тим сусретом пројавио однос између мене и оца Радета. Од првог тренутка прота Раде је имао прави очинки однос према мени.“
Лука сведочи да је тај сусрет био плод Божјег промисла, наводећи да му је пројекција филма у Љубљани оставила дубок утисак, управо због великог броја присутне публике и јединства црквене заједнице.
Иако је 5. октобра 2025. године, приказивањем филма у храму Христовог Васкрсења у Подгорици, званично завршена турнеја филма, Лука Ђурапчевић истиче, да је отворен за црквена послушања, као и да тренутно размишља о писању књиге, која би носила исти назив као филм и у којој би, са још више детаља, сведочио о свом животу, путовањима и сусретима, која су допринела његовом духовном расту и сазревању.
Пред крај разговора је поделио и утиске које је стекао са поклоничког путовања у Аризони, у којој је провео неколико дана заједно са свештеником Радетом Деспотовићем, истакавши, да је то ,,Света Гора ван Свете Горе“:
,,После пројекције у Љубљани, разговарао сам са оцем Радетом и верујем да му се тада срце загрејало, због огромног поштовања према старцу Јосифу Исихасти и његовом духовном ученику старцу Јефрему Аризонском, чије мошти тамо и почивају. И није прошло много времена, убрзо смо кренули на тај пут, њему је био први пут, а мени ето, милошћу Божјом, трећи. И речи су сувишне, заиста, надам се да ће читаоци прочитати нешто више о манастиру светог Антонија у Аризони. Речи нису довољне да се опише то место. Ако бих морао најкраће да опишем шта је манастир светог Антонија Великог у Аризони и због чега је то место толико посебно, рекао бих да Аризона важи за Свету Гору ван Свете Горе. Мислим да то може бити велика мотивација женском роду, који не може да крочи на Свету Гору, да оде у Аризону и доживи атмосферу која испуњава манастирски амбијент и окружење.“
Лука Ђурапчевић је за крај разговора поручио, да се кроз светоотачка предања морамо учити смирењу и послушању, али и припремању за непрестану борбу са искушењима и сопственим страстима, која трају до нашег последњег даха. Своја искуства са навијачких трибина и литургијских сабрања је описао на следећи начин:
,,Паралела између навијачког и црквеног живота има бескрајно много и увек могу да се повезују. Међутим, када ме неко пита за савет, ја увек кажем да нисам особа која може неког превише да саветује, будући да и сам и дан-данас водим битке и морам још много да учим. Не осећам се достојним да неком дам било какав савет. Оно што могу да кажем, након свега проживљеног, је да правила нема и да сам се у појединим ситуацијама много лепше осећао када сам био међу хулиганима, него међу људима у цркви, кад погледамо неке стране људскости и спремности на жртву. То можда мало звучи чудно и сулудо, али јесте тако. Негде сам скоро чуо од нашег доброг игумана Андреја, игумана Црне реке, који је дао интервју брату Далибору Даничићу, причу о хришћанину који се жалио светом Јовану Златоусту на људе у цркви. Њему је тад свети Јован Златоуст рекао, да, ако је дошао у цркву да тражи добре људе, дошао је на погрешно место, али ако је дошао да тражи Христа, онда је на правом месту. И данас имам контакте са људима са трибина, наравно, то су много ређи контакти сада него ономад, када сам био активан у тој причи, али мислим да је најважније да не осуђујемо и не одбацујемо људе. То је лекција коју стално учим, а нажалост, у те замке осуђивања и сам често упадам. Сматрам да је важно то да не осуђујемо, иако људи често осуђују, ако не речју, онда мишљу. То би био најважнији савет, да не осуђујемо, да гледамо ка Христу, да идемо ка Њему, да не одустајемо, да не падамо. Ја сам поприлично велики падавичар, човек са не тако малим бројем страсти, које сам временом накупио. Са њима се борим свакодневно, и то уопште није лако, поготово ако хоћеш да идеш за Христом, али најважније је да човек не одустаје. Борба је непрестана до последњег издисаја. Младима бих самим тим поручио да не осуђују и не одустају од пута за Христом.“
Благодаримо члановима Православне омладине при Српској Православној Црквеној општини у Љубљани, на приређеном разговору, као и на свим осталим видовима доприноса мисији портала „Кинонија“ при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке.
