ПИШЕ: Митрополит Лука (Коваленко)
Сада смо ушли у време Великог поста, не кроз церемонијална врата наших достигнућа, већ кроз уска врата дубоке збуњености. Стајали смо у полумраку цркве, и први звуци Канона Светог Андреја Критског разбили су наше уобичајено самопоуздање једним питањем: „Где да почнем?“
У свакодневном животу смо навикли да будемо ефикасни. Знамо како да планирамо своје послове, како да решавамо проблеме, како да изгледамо угледно. Али овде, пред лицем Вечности, сва ова „организација“ се распада. Свети Андреј нам ставља на усне речи које могу изгледати као слабост, али су заправо највећа искреност: Налазимо се у ћорсокаку.
Гледамо чвор нашег живота – замршена негодовања, старе навике, маске које су нам брзо прирасле за лица – и схватамо да чак ни не знамо коју нит да повучемо да бисмо почели да га развезујемо. И ово стање – ова „света збуњеност“ – је најважнији дар ове вечери. Докле год замишљамо да је покајање само контролна листа коју треба „завршити“ за четрдесет дана, још нисмо дотакли његову дубину. Истинско покајање почиње тамо где се наши људски планови за самоусавршавање завршавају.
Размотрите запањујућу, готово немогућу логику коју нам открива Свети Андреј. Обично мислимо: „Прво ћу се исправити, очистити, извршити неки духовни подвиг, а онда ће ми Бог опростити.“ Али Канон каже супротно. Вапијемо: „Господе, даруј ми опроштај сада, јер без њега немам снаге ни да почнем да плачем за своје грехе.“ Овде опроштај није награда на крају пута. То је темељ на којем је изграђен цео пут. Молимо за милост као за „духовни кисеоник“, без којег бисмо се једноставно угушили у сопственој слабости.
Без Христа, наша самоспознаја би се претворила у неплодну самоосуду. Једноставно бисмо се удавили у свести о свом несавршенству. Али наш плач је другачији. Према светим оцима, он је „растостотворни“. Зашто? Јер не вапијемо у празнину, нити себи, већ у Лице Милостивог Бога.
Драги моји, немојте се данас узнемирити својом сувоћом или чињеницом да не осећате право покајање. Нека ова искрена збуњеност буде ваш „почетак“. Ако не знате одакле да почнете – почните са поверењем. Данас правимо најважнији егзистенцијални преокрет – престајемо да будемо судије себи и постајемо молитељи. Пуштамо покушај да будемо „добри“ у сопственим очима и једноставно падамо пред ноге Спаситеља. Кажемо: „Господе, запетљао сам се, сиромашан сам, али Ти си Саосећајан. Твоја милост је већа од моје лажи.“
Пред нама је четрдесет дана ходочашћа. Ово није време мучног прегледа нашег пртљага; ово је време повратка Кући. Нека вапај Канона постане наш унутрашњи компас. Када вам се чини да Велики пост пролази узалуд, да се не мењате, да је грех јачи од вас – сетите се ове прве вечери. Запамтите да нисмо почели тријумфалним узвиком, већ молбом (прозбом) за помоћ.
Наш пут води од свести о нашем сиромаштву до безграничног богатства Божје љубави. Нека нам Господ подари снагу да не тражимо у себи „праве речи“, већ једноставно да будемо овде, пред Њим, у овој спасоносној тишини. И у нашој слабости, нека се Његова снага усаврши.