Прве недеље Великог поста славимо Недељу Православља, односно празник васкрсења светих икона, јер је Црква још једном, благодаћу Божјом, победила јерес иконобораца и сачувала веру и предање Светих Отаца Цркве, као што је то било сачувано кроз векове.
Ова вера има за резултат исцељење човечанства, наше спасење и обожење. Поштовање светих икона је доказ да исповедамо да је Бог постао описива личност, да се Реч Божја заиста оваплотила и постала личност, али и да људи заиста постају деца Божја и сасуди Светог Духа, храмови Божји и удови Христови. Поштујемо свете иконе Светих и њихове свете мошти јер је Бог пребивао у њима. Зато славимо васкрсење светих икона и имамо благословени обичај да их носимо у литији, да поштујемо и грлимо иконе Христа и Богородице и Светих Цркве.
И пошто је наша тема икона, сетимо се иконе par excellence, иконе Бога, људске личности. Први који је направио икону или слику – слику Себе – био је Бог. А та икона је људска личност. Бог је рекао: „Направимо човека по лику и подобију нашем“ и, заиста, људска личност је постала икона Тројединог Бога, икона невидљивог Бога. Можемо видети ову слику Бога. Људска личност је најлепше и најљупше од Божјих створења. Да је Бог желео да створи нешто боље, Он би то и учинио. Његова слика, људска личност, била је најбоље што је створио. Али ова најлепша икона Бога, која је у себи имала све дарове које јој је Бог дао током стварања, била је, нажалост, разбијена, сломљена, јер је ђаво успео да је разбије.
Иконоборачка борба није била феномен 7. века. Почела је од прве појаве људске личности. Ђаво је покренуо рат против Божје иконе, против људске личности, и успео је да је разбије, да је натера да падне у смрт, у грех, да ову прелепу слику искриви, до те мере да више није била сведочанство Божје лепоте, већ нешто што је постало ружно, пуно страсти и грехова. Али Бог није желео да види како Његова слика чами у беди, није желео да види како се Његова икона, коју је створио са толико љубави и бриге, губи у пустоши пада и греха. И тако је Он сам постао човек и узор нашег спасења. И да би нам помогао да поново откријемо лепоту и драгоценост нашег стварања, када смо напустили Његове руке, Он је створио Цркву, кроз коју, пре свега, даје благодат Светог Духа. Задатак Светог Духа је обнова наше покварене природе и наш препород. Овај препород се постиже кроз два фактора. Први је благодат Светог Духа, а други је људска слобода. Тако нас Бог преображава. Пре свега кроз тајну Светог Духа. Када се крстимо, обавља се велика тајна нашег преобликовања; одбацујемо старог човека и облачимо Христа, новог човека. Након тога, силом Светог Духа која нам је дата кроз Свето Миропомазање, пуни смо енергије и добијамо снагу, тако да се дарови које смо добили кроз крштење и миропомазање могу активирати да произведу духовне плодове, да нас прославе и освете.
Са Божје стране, све је урађено савршено и на начин који Њему доликује. Бог је учинио наше спасење и завршио је свој задатак; сада је на нама како ћемо ове дарове учинити својима. Људи који су крштени у име Свете Тројице, у Цркви и кроз Цркву и помазани Светим Духом су потом особе препорођене у Христу, које сада могу да крену напред и активирају у себи дарове које им је Бог дао. Дакле, сви смо крштени Божјом благодаћу. Није битно да ли смо бебе када се крштавамо, јер крштење није резултат наше сопствене воље и нашег сопственог размишљања, већ је резултат и деловање Светог Духа. Оно што се дешава након крштења захтева нашу сарадњу и пристанак. У време крштења, нема дара који нам Бог не да. Он препороди особу у потпуности, преобликује је и заиста је облачи у Христа. И тако почињемо нашу борбу, и пошто Бог не делује магијом, нити искорењује људску слободу, зато је потребна наша сопствена слобода: да радимо са Божјом благодаћу.
Духовна борба коју водимо од тренутка када постанемо свесни себе током свог живота је управо како да активирамо оне дарове које смо добили на крштењу и које, наравно, имамо од свог стварања. Управо зато што смо рањени и у ропству греха, крштење нам је неопходно и зато је Христос био непоколебљив: „свако ко верује и крсти се биће спасен“, јер је крштење неопходно, заједно са вером, да бисмо били спасени, јер без њих не можемо бити поново рођени.
И тако почиње борба, а то је борба против иконоборства. То је борба Сатане, греха нашег окружења, нас самих против лика Божјег, против иконе коју носимо у себи. Како ће ђаво разбити лик Божји који имамо и по својој природи и по свом крштењу? Грех је оно што уништава лик; то је оно што прља лик и квари га, што људе чини фрагментираним и неспособним да функционишу природно, као што нас је Бог створио. Грех је у суштини ропство, он директно циља на нашу слободу и убија је, због чега је увреда за Бога и за особу. Људи који су подложни греху немају слободу. У свакој тачки где смо поражени грехом, ту смо робови греха. Након тога, љубав коју смо имали зато што смо створени по лику Божјем, која је била усмерена ка Богу и кроз Бога ка свету и творевини и ка нашим ближњима, постаје страствена љубав, идолопоклоничка и покварена. Што се тиче стварања, оно постаје идолопоклонство, а што се тиче страсти, претвара се у сензуалност, амбицију и похлепу. Особа, која је била тако лепа, створена од Бога и, пре свега, слободна, сада је роб и заробљеник у тим оковима.
Иако смо крштени и запечаћени Светим Духом, иако у себи имамо семе Божје лепоте, ипак морамо да пружимо сопствену сарадњу како бисмо проклијали сва та семена.
Како људи могу поново створити ову слику Божју и видети велику лепоту коју поседују по природи, по самом свом стварању? Зато је ова духовна борба Цркве толико значајна, јер знамо да је циљ борбе обнова иконе Божје која је разбијена. Посебно у овом периоду, Црква мобилише све своје снаге да помогне свакоме од нас да заврши своју борбу и циљ. Црква има духовно оружје и лекове, јер је то духовна операција; има опрему да ослободи тело и душу од болести и зна како да људима пружи здравље. Дакле, пост, молитва, бдење, милостиња, исповест, учешће у тајнама, Божанска евхаристија, све што Црква нуди јесу лек који уништава зло.
Присуство Божје у Цркви преобликује наш лик за нас и ми заиста постајемо онакви каквима нас је Бог створио, слика и подобије. То се дешава када човек уђе у царство благодати. А људи који успевају су они који пронађу кључ за улазак у Царство Небеско, људи који су научили покајање, који су успели да промене свој начин размишљања и смире себе. Чувајмо ову икону Божију пред собом и боримо се против иконоборства ђавола, који жели да разбије лик Божији у који смо били обучени на нашем Светом Крштењу.
*Објављено у периодичним новинама Παράκληση Свете Митрополије Лимасола, Кипар.