Беседа на Јеванђеље по Матеју 5:14-19
У катакомбама није било лустера. Само уљана лампа, укопана у нишу ископану у седри, и лица свуда унаоколо која су мирисала на влагу, хлеб, смрт. То је било све. Па ипак, нико не зна како се та слабашна светлост уздигла на површину царства и пореметила његов сан. Прогонитељи су је тражили бакљама, али је нису нашли, јер је горела у људима. Три века је трајао овај парадокс, године крви, и онда заиста, под сандалама незнабожаца, без храма, без титуле, унутар земље, Црква је успостављена, као никада од тада.
После тога, изашли смо из рупа. Трепнули смо очима на сунцу и прво што смо помислили било је да изградимо блиставе храмове и мозаике и куполе које су се такмичиле са небом, а поред њих дворове, достојанства, протоколе. Чврсто смо се загрлили, природно, готово божански постављено, са моћи. Она нас је обукла у пурпур, ми смо јој позајмили спокој. Као свилено ћебе, тешко, византијска величина се ширила по хришћанским заједницама, док је испод световно тровање деловало тихо, без журбе. И данас се није много променило, чак се погоршало. Сада, на светлости дана, свећњак који је постојано сијао у тами, почео је да трепери.
Одмах, наравно, нико то није приметио. Чим су се прогони завршили, на месту где је џелатски нож био одсутан, отвориле су се борбе, раскол око престола је никла борба. Расколи, древне особине људске природе, заједно са поделом власти, ушли су са почастима кроз главни улаз у тело Цркве. Светска власт постаје блато, изгледа, и мути воду вере. Ово остаје непромењено, нико то није променио, али више не видите дно. И ко је жедан, сада је пије мутну.
„Ви сте светлост свету“ (Матеј 5:14). Рибарима је ова реч била упућена, људима који су, немајући где да склоне главу, мирисали на со. Ни синод тада није постојао, ни дрвени престо, нити дрвени драгуљи. Тежину те фразе, међутим, не може да поднесе онај ко није схватио да је истинска светлост само Син Божији, док се ученици називају свећњацима јер су постали учесници његовог осветљења. Постали су угљев који је он запалио. Из тог разлога, како је Јевсевије из Цезареје писао пре векова, енергија ватре је двострука, она обасјава праведнике, она прождире преступнике. Дакле, то је угљев. Угљев не поседује свој сопствени сјај, већ само пријемчивост потпале. Кратко време задржава црвену нијансу ако се котрља ван огњишта, затим посива, црни, хлади се. Унутар најзваничнијег жара екумене може лежати, али ће постати пепео.
Ко данас крије лампу под судом? Питање вређа. Суд, видите, није увек рука непријатеља, чешће су то наше сопствене руке. Кожна фотеља у луксузној канцеларији, достојанство које је било вољено само по себи, беспрекорни црквени декор испод којег се истина извија тражећи ваздух… све то може постати бушел. Заиста, да ли неко верује да ће га велике титуле, узастопни облици обраћања, златоткане одеће, као светлост, наметнути савести света? Пред Оним који је светлост света? Непогрешиви инстинкт који свет поседује, колико год наиван изгледао. Издалека осећа мирис мутне воде. Потребна је чиста душа и два чиста ока. Све остало је сувишно…
Међутим, постоји и друга половина перикопе. Оно што, пошто не поседује слике, журно прескачемо, закон. „Нисам дошао да уништим, него да испуним“ (Мт. 5:17), а са њим долази и уверење да, док небо и земља не прођу, „ниједна јота или једна цртица неће проћи“ (Мт. 5:18). Једна јота. Траг мастила, најмања јединица писања, и Господ је рачуна као да о њој виси стварање. Иначе смо научили да меримо, велике вечере, мале заповести, звучне изјаве, занемарљиве свакодневну послушност. О „најмањим“ заповестима, међутим, Исус говори, и најмањим у царству назваће се онај ко прекрши и једну и тако научи људе. Из смирења их назива најмањим, да би и нас научио скромности, док „назваће се најмањим“ значи последњи у васкрсењу, одбачени. Увек, осим тога, „чиниће“ претходи „учиће“, јер како ћу ја другога водити путем којим сам нисам ишао? Сва строгост Јеванђеља крије се овде, тихо, без крика. Прво ти то учиниш. После отвараш уста.
Размислите сада о њему који је провео живот градећи своју личну величину као „човек Божји“. Комплименти које је скупљао, обраћања, фотографије са моћницима. Ласкали су му, кадили су га, да ће његово име наводно остати у историји. Хоће ли се заиста сачувати? Векови полако мељу и никога не питају. Пре њега ће из историје бити избрисани они који су му ласкали, без трага или чак фусноте. А он, мала белешка на маргини неког каталога у најбољем случају, биће име које научник пролази. Болно, међутим, није то. Ту почиње права трагедија, када, заборав људи престаје да буде важан, отвара се могућност другог заборава, да вас је сам Христос заборавио. Да се „Не познајем вас“ (Мт. 25:12) чује за некога ко је целог живота говорио у Његово име. Пре тога, дечја игра изгледа као историја са својим архивама.
Ипак, исти текст који сече, такође и лечи. „Тако нека светли светлост ваша пред људима“ (Мт. 5:16). Сврха је објављена, да би људи, видећи дела, могли да прославе Оца. Провидан је сјај, другим речима, иначе губи своју суштину, истинска светлост увек показује даље од свог носиоца. Као што се дешава са стаклом: што је чистије, мање га видите. Доћи ће час, осим тога, када ће сунце нашег планетарног система, оно које броји дане и жетве, престати да има реч. И човек ће се наћи насупрот правог Сунца, беспомоћан, без потписа, без животописа. Више није исцељено, шта год да му до тада није било стало. Са мало уља горела је лампа катакомби, и то је било довољно. Наша сопствена резерва, где иде?