Природна оданост према отаџбини то је први најважнији струк у сплету наших родољубивих осјећаја. Ко је тај ко није у своме срцу задржао најљепши кутић за своје мило родно мјесто? Од свих дивних предјела на земљи које је рука Творчева украсила разноликим лепотама за нас је најмилији онај град, оно село, онај крајичак земље гдје нам се први пут осмехнула сунчева свјетлост, гдје смо као дјеца у безбрижној невиности осјетили прве радости, сазнали за прве непријатности, гдје смо први пут почели маштати о ружичастој будућности. Не заборавља се лако крај који нам је показао прве цвјетове, у коме смо задобили прве другове, гдје смо се развијали и играли, гдје смо се сродили и са самим ваздухом.
Кроз народе и земље одавно блуди позната стара изрека: „Гдје је добро тамо ми је отаџбина.“ Али ова вјечита луталица никада неће међу Србима наћи присталица. У отаџбини је најпријатније, странац може и хвалити и ружити, али само је она хвала мила која долази из круга наших земљака. С њима дјелимо и зло и добро, и срећу и несрећу, као с члановима једне породице. Патње отаџбине и наше су патње. Оне ће престати ако им се само заједнички одупремо. Смемо ли заборавити отаџбину када је она у тешким часовима и може ли се ма у ком случају дозволити раскид са отаџбином? Никада. Отаџбина се воли иако није савршена, иако у њој није све у реду и како треба, ма колико била велика зла и неправде у нашој отаџбини, она никако не могу да послуже за оправдање наше равнодушности према судбини отаџбине.
Сваки родољуб у старању и о благу своје отаџбине има свету дужност да искрено и озбиљно ради на уклањању примјећених недостатака и мана и да их за своје сматра. Не треба се, дакле, варати, све невоље, сва зла у нашој отаџбини јесу наше властите мане. Јер отаџбином састављамо ми, појединци. Зато се и наша љубав према њој мора показиват у поправци свега што неваља у искреном и неуморном дјелању. Љубав према отаџбини, роду и дому своме, огледа се само у поштеним дјелима, ма како лијепо мислили о својој нацији, ма кавих се подређених начела држали у животу и раду, родољубље ако није активно, ако не радимо отворено и одушевљено у корист нације, оно онда нема ни смисла ни вриједности. Празне ријечи и голе изјаве о патриотизму, придике без дјела без преданог рада нису доказ родољубља. Оне не доприносе напретку друштва ни очувању отаџбине. Искрено љубимо своју отаџбину држећи се увјек ријечи Светог Јована Богослова: „Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином.“
*Бесједа Светог Платона, епископа бањалучког изговорена у Београду 1911. године поводом дванестогодишњег рада друштва „Књегиља Љубица“.
Прилог је приредио јеромонах Никанор (Божић), стални сарадник мисионарског портала „Кинонија“