ПИШЕ: Милош Ернаут
Свети свештеномученик гламочки Симо Бањац је рођен 9. марта 1871. године у Горњем Рибнику код Кључа, у благочестивој породици свештеника Ђуре и Томинке Бањац. Након што је завршио четири разреда Гимназије, уписује Рељевску богословију школске 1891/1892. године. По завршетку богословије, Симо Бањац једно време радио као учитељ у Доњем Вакуфу, а после женидбе прима свештенички чин 1897. године, о чему свједочи сљедећи запис:
„Симо Бањац, свршени рељевски богослов и бивши доњовакуфски учитељ, рукоположен је дана 16. и 23. фебруара ове године од Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита дабробосанског г. Николаја у новој сарајевској српској православној цркви за ђакона и свештеника, те му је у администрацију поверена упражњена парохија Смољана, петровачког протопрезвитерата“.
Свештеник Бањац није дуго времена провео на парохији у селу Смољана, где је био и верочитељ, а у марту 1899. године одлуком надлежних црквених власти премештен је на парохију благајску, у село Благај код Купреса, у протопрезвитерату бугојанском. Међутим, свештеник Бањац није дуго времена био парох у Благају, јер је крајем исте 1899. године премештен на парохију имљанску у протопрезвитерату которварошком. Ни у Имљанима се свештеник Симо Бањац није задржао, јер је након три месеца, 23. марта 1900. године, прешао на парохију Камен код Гламоча. Парохијска служба у Камену била је препуна изазова. У то време аустроугарске власти насељавале су римокатолике у гламочку варошицу, док је опште просвећивање народа била је једна од најзначајнијих активности свештеника Симе Бањца, који је улагао време и труд да своју паству изведе из уобичајеног начина живота, уносећи позитивне новине у њихов свакодневни живот. О томе Здравко Крстановић пише:
„Развио је поп Симо, у складу са захтевима ондашњег времена, велику кампању прања руку. Велики пчелар поп Симо је одржавао, како бисмо данас рекли, курсеве пчеларења не само у својој парохији него и у другим деловима Гламочког поља. Сам је гајио башту и подучавао парохијане гајењу јагода, малина и рибизли. Савлађивао је отпор конзервативних сељака и учио их и научио да гаје мркву и першун. Био је народни лекар. Дифтерија је тада била смртна болест, а гушобоља веома раширена због тескобног живота у једнособним кућама које су се слабо проветравале. Симо је стотинама деце удувавсо нишадор у грло и спасавао их од ангине“.
Уочи Првог светског рата, аустроугарске власти и њихови домаћи сарадници пажљиво су пратили активности националних радника у Босни и Херцеговини, а на списку, на којем се налазило осамнаест српских свештеника, налазимо и име свештеника Симе Бањца. Почетком рата, свештеник Бањац је био изложен непријатностима, али и физичким нападом, о чему сведочи следећи запис:
„Са Првим светским ратом поп Симо је осетио аустријски кундак на својим леђима, када је покушао да се одупре скидању и одношењу звона са цркве Светих Петра и Павла на Врби. Аустријске власти су образлагале ту меру потребом да се од звона лију топови. У то доба се топови већ нису лили од бронзе него ковали од челика. Звона са српских цркава у Гламочу беху однета у Зеницу и претопљена“.
Недуго затим аустроугарске власти хапсе свештеника Симу Бањца, пароха каменског, који је касније интерниран у логор у Араду, где га 1915. године налазимо на списку заједно са још 54 православна свештеника.
Након повратка из логора, свештеник Симо Бањац, због недостатка прехране, организује преко православног свештенства слање око две стотине деце из своје парохије у Славонију, у тамошње српске породице. Та деца су се након рата вратила жива и здрава, ухрањена, писмена и лепо васпитана.
Након што је пуштен из логора, свештеник Симо Бањац се враћа на своју парохију у Камен, а касније прелази у оближњи Гламоч. Крајем 1918. године српска војска је ушла у Гламоч из правца Ливна, а у окићеном Гламочу војску је поздравио председник Одбора Народног већа свештеник Симо Бањац. У име окупљених грађана, војску је поздравио сарадник Симе Бањца, Исаија Митровић, учитељ и песник, рекавши:
„И гле поврх гробова и вешала наших најбољих синова васкрсла је слобода, то најлепше сунце, које нас је икада огрејало, од постанка ове груде до данас. Раскликтао се бели двоглави орао тамо где су до јуче звекетали ропски ланци. Распевала се песма непевана, тамо где је до јуче само још суза текла“.
За време рата локални шуцкори утеривали су страх код локалног српског становништва, неколико Срба је убијено, а сиротиња је била изложена пљачки. Такав однос је изазивао револт код обесправљеног српског становништва, спремног на освету. О томе, према сведочењу свог оца и мајке, Здравко Крстановић пише:
„Кад су његови разјарени парохијани пошли на Гламоч да се свете аустријском окупатору и његовим слугама, и чувши да долазе и други разјарени сељаци од Рора и даљих села, обуче поп Симо најсвечанију свештеничку одежду, узме велики позлаћени крст и на коњу дође у Гламоч. Мој отац ми је испричао да је поп Симо био слика и прилика Светог Ђорђа Победоносца, онако страшан и брадат, сав у злату. Сјахао је код такозваног Чардака, грађевине која је све до Другог светског рата постојала на градском троугластом тргу, а поставио се пред масу која се кретала ка суду у који се беху затворили аустријски чиновници, нешто жандарма и муслиманских и католичких колаборациониста са аустријским окупатором. Разјареној маси одржао је поп Симо проповед о људској доброти и праштању, о злом рађању које квари човека и завађа га са Богом у њему. Проповед попа Симе на Гламочком тргу одвратила је осветнике у њиховој намери и они мирно оду у своја села. Ристо Малешевић, хотелијер гламочки, причао је мојој мајци Невенки Бањац да је мало када слушао тако надахнуту проповед, складну са тешким грехом који би гламочки Срби навукли на себе да нису послушали попа Симу. Симо је иначе био човек речит, а моја баба Госпава ми је причала да је сву народну песмарицу знао напамет“.
По завршетку Првог светског рата, свештеник Симо Бањац вратио се редовним парохијским дужностима, које је обављао дуги низ година, све док није пензионисан, али је и након тога остао активан у црквено-народном животу гламочког краја. Као што се наводи, у парохији свештеника Бањца није забележен ниједан прелазак из православне у римокатоличку веру, „иако је фра Божо Шимлеша покушао да посећује најсиромашније породице у парохији попа Симе и да им нуди новац да промене веру“. Када су му већ досадили упади фра Боже у његову парохију, свештеник Симо је у јесен 1932. године „на коњу, машући камџијом исплетеном од теркије, гонио је Шимлешу и дотерао га до Гламоча уз претњу да више не залази у његову парохију“.
Почетком Другог светског рата, заједно са својим народом, пострадао је у Илинданском покољу, а мучитељи су овог узоритог слугу Божјег исекли на комаде у центру гламочке варошице. О мученичком страдању свештеника Симе Бањца, Зоран Крстановић оставља запис:
„Када су Немци и Италијани предали у Гламочу власт католичким усташама, група угледних гламочких Срба одлучи да се склони у Сплит, у италијанску зону која је нудила сигурност. Нико није повео жену и децу, јер се до тада није могло ни замислити њихово геноцидно убијање. Позвали су попа Симу да иде са њима. Свештенику слабог материјалног стања, као готово сви његови парохијани, понудили су материјалну сигурност, тврдећи да ће му живот бити у опасности. Поп Симо им је одговорио: Куд моји парохијани ту и ја, од њих се не раздвајам. Обруч се око њега стезао. Жупник Бекман се сатански поиграо с њим. Наредио је да га ухапсе и да га пусте. Потом је на Илиндан, у суботу 2. августа 1941. године, послао двојицу својих поузданика да убију попа Симу. Дан пре тога, 1. августа, усташка војска и њој придружени цивили, што католици из Гламочког поља што придошли католици са Купреса и из Бугојна, започели су покољ у каменској парохији, у селима Камен, Ћирићи, Подградина, Јакир, Петрово Врело, Малкочевци, Зајаруга, Рудине, Старо Село, Скуцани, Видимлије и Драгнић. Поп Симо је прихватио позив хоџе Кршлака, свог првог комшије у Гламочу, да се код њега склони. Када су усташе, предвођене неким Загорцем дошавшим из Хрватске, званим Јожа, дошле и запретиле хоџи да ће и њега и његове побити ако поп Симо не изиђе, човек који ће за који тренутак пасти као мученик за веру и свој народ, пребаци се преко зида који је раздвајао два имања, до своје куће, да стави крст на груди. Утом упадоше усташе и босоногог га изведоше и стадоше мучити све до смрти на сред гламочке варошице“.
Свештеник Симо Бањац је био частан свештеник и истински народни пастир и учитељ, а Богу и роду српском служио је као свештеник пуне 44 године. Упркос намерама југословенских власти да се релативизују злочини почињени над српским становништвом током Другог светског рата, гламочки Срби сачували су успомену на свог свештеника, да би касније народ који се враћао вери и Богу нашао је узор у подвигу свештеника Симе Бањца.
Окружни суд у Травнику, 8. априла 1953. године, осудио је Луку Дамјановића, сина Мате и мајке Марије рођене Чолић, иначе Хрвата из села Ћослије (Гламоч) на казну стрељањем, јер је, између осталог: „1. августа 1941. године у Гламочу, као припадник оружничке јединице усташке пуковније, којој је био командант пуковник Мезгер, са још двојицом оружника и усташким поручником Јожом, извео из куће свештеника Симу Бањца, вукавши га за браду, те је свештеника Бањца протерао из града и у заједници са свом тројицом људи истога убили из пушке“.
Свети свештеномученик гламочки Мирко Стојисављевић је рођен у далматинском селу Отишићу, подно планине Свилаје, у сињском срезу, 14. априла 1885. године. Након основне школе, уписао је и успешно завршио Богословију у Задру. У ђаконски чин је рукоположен 18. јула, а у свештенички два дана касније, 20. јула 1909. године. Постављен је за пароха у Дрнишу, након чега је премештен на парохију у Метковићу. Из Метковића је премештен у Тепљух код Дрниша, да би потом поново био премештен у Гламоч, где га је затекао Други светски рат и погром над српским становништвом, у којем је и сам мученички пострадао.
„Усташе из Ливна су дошле у Гламоч 30. јула 1941. године и похапсили све виђеније Србе, а међу њима и свештеника Стојисављевића са јединцем сином. Похапшени Срби су повезани жицом, утоварени у камионе и одвезени у Корићну где су сви побијени. Корићна је планина кроз коју води пут из Ливна за Гламоч. Лешеви побијених бачени су у дубоке провалије које се налазе на томе путу.
Страдање свештеника Мирка Стојисављевића, његовог сина Новице, али и многобројних парохијана његове и других парохија заувек је променило демографску слику целокупног краја, али и нарушило и додатно оптеретило међунационалне односе. Након педесет година њихове свете мошти извађене су из бездана Корићне 1991. године и 10. августа исте године похрањене у спомен-костурницу код манастира Веселиња, где се и сада налазе и чекају опште васкрсење.
Свети свештеномученик куленвакуфски Родољуб Самарџић је рођен 16. марта 1907. године у Рогатици. Његови родитељи, Стеван и Софија из засеока Коковина код села Гучева, одгојили су га у вери православној. Основну школу је завршио у Рогатици, а Богословију у Рељеву код Сарајева 1930. године. У ђаконски чин је рукоположен 15. марта, а у свештенички дан касније, 16. марта 1931. године. Други светски рат је затекао свештеника Родољуба Самарџића у Кулен Вакуфу, где је мученички пострадао у тридесет и четвртој години живота. После мученичког злостављања, убијен је од усташа јуна 1941. године, са женом и децом, за време покоља Срба у Кулен Вакуфу. Пре него што су га убили, заклали су пред њим његову жену и децу.
Свети свештеномученик куленвакуфски Вукосав Милановић је рођен у петровачком селу Суваја, вероватно 1865. године. На другом месту се наводи да је рођен 1866. године. За ђакона је рукоположен 6. децембра 1891. године. У свештенички чин је рукоположен још као ђак Богословије у Рељеву.
Вукосав Милановић из Суваје (петровачки протопрезвитерат), ђакон и ученик IV разреда српско-православног богословског завода у Рељеву, рукоположен је за свештеника у заводној цркви у Рељеву 9. маја 1892. године и привремено је додељен за капелана надзиратељу петровачког протопрезвитерата да послужује село Сувају. Недуго по ступању на парохијску дужност, свештеник Вукосав Милановић је започео активности на прикупљању средстава за куповину звона. Заједно са народом неопходна средства су прикупљена, а звоно је освештано 1. октобра 1895. године. Међутим, сам свештеник Вукосав није присуствовао чину освештања звона, јер је 12. августа 1893. године постављен за пароха у Кулен Вакуфу.
Време Првог светског рата и непосредно након њега додатно је оптеретило међуљудске односе у том делу Поуња. Победа Српске војске је мотивисала одређени број Срба на освету као одговор на репресивне мере против православног живља у којима су учествовали неки муслимани и католици након Сарајевског атентата. Баш у тим кључним моментима свештеник Вукосав Милановић је показао своје хришћанско и свештеничко лице, о чему Макс Бергхолц пише:
„Недуго по стварању Краљевине једна велика група умарширала је у град с намером да нападне муслиманске становнике. Међутим, заустављени су прије него што је ико убијен. Можда изненађујуће за оне који би окарактеризирали овај период као период обележен јасним, етнички одређеним непријатељством, особе које су успешно интервенирале против тог покушаја нису била муслиманска сабраћа, већ локални српски православни свећеник Вукосав Милановић и Јован Кнежевић, угледни сељак, православац из оближњег села Палучака. Поп Милановић се задесио у граду тог дана и наишао на наоружану групу која је управо пристизала. Ако сте дошли као ослободиоци, рекао је, онда уђите и топло ћемо вас дочекати и збринути. Али ако сте дошли да почините било какво зло против наше муслиманске браће онда ћу позвати цијелу парохију да се дигне против вас“.
Наставак парохијске службе Вукосав Милановић наставља у Смољани, о чему др Бошко Бранковић пише:
„Након што је парохија Смољана остала упражњена 1920. године, после смрти свештеника Владимира Кецмана, Вукосав Милановић постављен је за администратора упражњене парохије Смољана у Босанском Петровцу. У парохији Смољана обавезу администратора вршио је до 1927. године, када је пензионисан. Осим Смољане, свештеник Милановић парохијску дужност обављао је и у селу Бравску. Венијамин Таушановић је приликом свог устоличења за Епископа бихаћког 1926. године, уз још девет свештеника из епархије, одликовао Вукосава Милановића правом да носи црвени појас“.
Након пензионисања, Вукосав Милановић се враћа у Кулен Вакуф, где поново обавља дужност парохијског свештеника. Важно је напоменути да је тада био удови свештеник са шесторо деце: Божица (1888), Милева (1898), Богдан (1900), Војислав (1902), Владимир (1904) и Вука (1907).
Фомирање Независне Државе Хрватске означио је почетак страдања српског становништва, Српске Православне Цркве и њеног свештенства, а међу њима и Вукосава Милановића, о чему др Бошко Бранковић пише:
„Други светски рат, окупацију Краљевине Југославије и формирање Независне Државе Хрватске, 1941. године, Вукосав Милановић дочекао је у Кулен Вакуфу. Старост, болест, изнемоглост нису спречиле усташе да свештеника Вукосава Милановића поштеде своје бруталности у јулско-августовском покољу српског народа у Босанској Крајини. Он је ухапшен заједно са своја два сина, снахом и двоје унучади 29. јула 1941. године у Кулен Вакуфу. Након хапшења и затварања, свештеник Милановић је са породицом био изложен страшној тортури и мучењу. Прво је морао да подноси страшне батине, а потом су га усташе покушале натерати, дајући му нож да коље сопствено дете, што је он одбио. Након тога, био је приморан да слуша како му усташе кољу децу и унучад. Усташком зверству ту није био крај. Након убиства, децу и унучад су бацили у јаму, а свештеника Милановића оставили у животу са сазнањем шта су учинили. Умро је крајем лета 1941. године у нервном растројству, сломљен од бола за пострадалом децом“.
Из књиге Пастири стада Христовог – Свештеномученици канонског подручја Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, Бања Лука 2026.