Црква на васељенском нивоу обележава седамнаестовековни јубилеј Првог васељенског сабора, сазваног у Никеји 325. године — пресудног догађаја у историји хришћанства. Тада је Црква, суочена са темељним питањима о личности и природи Христовој и о појмљивости божанског Откривења, артикулисала исповедање вере које је обликовало хришћанску мисао и богослужење током наредних векова. Прослава једног оваквог небоземног догађаја, који Црква трајно препознаје као свештени празник Отаца у Никеји, није пука реминисценција, већ жива партиципација.
Никејско инсистирање на пуној божанствености Христовој стога функционише не као метафизичка радозналост, већ као пастирски штит: само истински божански оваплоћени Логос може да изврши истинско спасење; само Бог може обожити човека; само богослужење принесено једносуштном Сину досеже до Оца. Овај сотириолошки реализам — спознаја да догматска прецизност служи истини спасења — прожима светоотачку свест и заслужује да буде поново откривен у савременој теолошкој мисли, која је често у искушењу да одбаци догматику као застарели и превазиђени интелектуализам.
Овај јубилеј је надахнуо савремену теолошку науку да поново преиспита никејско наслеђе, не као антикварно бављење прошлошћу, него као живи сусрет са Предањем које остаје живо и делатно: чија питања остају и данас наша питања, чије борбе осветљавају наше данашње борбе, и чији одговори настављају да усмеравају хришћанско постојање ка тајни Свете Тројице.
У том духу, свој драгоцени допринос обележавању овог великог јубилеја дао је радио Епархије бачке. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког г. др Иринеја, уприличен је серијал под називом „Хиљаду седамсто година Првог васељенског сабора“. Наведени специјални серијал од десет емисија, чије ауторство потписује новинар Нада Вижлина, емитован је у програму Радио-Беседе, званичног медијског гласила Епархије бачке.
Миланским едиктом који је донет 313. године хришћанству је гарантована равноправност са осталим верама. Међутим, цар Константин Велики је, ипак, посебно подржавао хришћанску веру. Хришћанство постаје вера која није везана за један народ, већ, како се и у едикту каже, припада разним народима из различитих крајева. О томе да ли је хришћанска вера постала обједињавајући фактор у римској држави, у оквиру друге емисије из серијала „Хиљаду седамсто година Првог васељенског сабора“, говорио је новосадски катихета Бранислав Илић.
Катихета Бранислав Илић је указао да хришћанство цивилизацијски формално јесте однело победу 313. године, али да се истина Откривења није ултимативно наметнула уму нити је поништила логику овога света, који се поносно и чврсто држао своје најузвишеније античке мудрости трагања за логосом и принципима свега. Бранислав је подсетио да је Никејски сабор, сазван од стране светог цара Константина Великог, а који је чинило 318. светих отаца, постао вододелница када су у питању формативни период теологије Цркве и његово саборно претакање у интегралне нормативне богословске системе, вокабулар и оруђа, као и разрастање еклисиолошко-канонског устројства, али и благодатног богослужбеног живота Цркве.
Поред свега наведеног, катихета Бранислав је говорио о значају слободног савршавања свештеног богослужења и богослужбеном језику, о животу прве хришћанске заједнице после гоњења, о устројавању богослужбених места, као и о формирању спомена светих мученика и светитеља, годишњем прослављању Пасхе и дефинисању периода свете и Велике четрдесетнице. На крају, према речима саговорника у другој емисији специјалног серијала Радио-Беседе, сваке недеље, када верни хришћани изговарају: „Верујем у једнога Бога“, они не само да се присећају древних саборских расправа, него се делатно сједињују са апостолским сведочењем пренетим кроз поколења.