Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са уметницом и књижевницом Софијом Јечином.
- Упознајте нас са местом Вашег рођења и како је текло Ваше одрастање?
Као и свако одрастање, моје је било бајковито. Врло је лако бити дете када те сви воле. Ја сам била окружена дивном природом и мислим да је то имало највећи утицај који ме је инспирисао да постанем сликарка. Било ми је, на неки начин, одређено да ширим лепоту овог света. Баке су ми причале бајке о људима-рибама, а ја сам их сликала у песку прстима. Иако је било суровог времена и усамљености, у тој тишини родила се моја машта. Тамо сам научила да свет није само оно што се види — већ оно што се осети. Итуруп је место где облаци умеју да шапућу с дрвећем, а ветар носи гласове прадавних времена. Тамо се небо и земља спајају у једно. Све што данас стварам, понело је траг тога света, одскочне даске душе.
- Када сте препознали дар за ликовну уметност?
Од детињства сам хтела да будем писац, а никад нисам хтела да будем сликар. Али сликарство је некако ушло само у мој живот и сада влада свим. Није то “дар”, то је неки “терет”, али благодатан је. Слика ми је пришла као сенка у сутон — тихо, упорно, а онда је остала. Чини ми се да сам је само препознала, као да је живела у мени одувек. И данас, кад узмем у руке четкицу, осетим како се у мени буди језик који не говори речима, већ светлошћу, бојом и тишином. А за све што имам, могу да будем захвална мојим родитељима који су увек били уз мене. Посећивала сам од раног детињства различите рекреативне наставе: певање, плес, а између остало, је било и ликовно, тако да моја “каријера” сликара траје више од 30 година. Уметност је за мене увек била више потреба него вештина. То није каријера, већ стање бића — као када не можеш да не дишеш.
- Упознајте нас са досадашњим уметничким успесима.
Не волим реч „успех“, више волим реч „одјек“. Оно што сликам је лична прича, а када та прича пронађе неког ко је разуме, дешава се чудо. Имала сам част да излажем у галеријама старих царстава, али и у школама, у домовима културе где сам срела најтоплију публику.
Имала сам 38 самосталних изложби у различитим престоницама (Беч, Београд, Москва) и широм света (Италија, Хрватска, Немачка, БиХ, итд) и преко 100 групних изложби. Узгред, од 2024. године, постала сам Члан Удружења Уметника Војводине.
Али не волим да се хвалим, више ће о томе казати моје слике. За гледаоца је исто — да ли је изложена моја прва слика или нека најнаграђенија, јер је битан његов осећај. Чланства и признања су као венци: Лепи су, али бледе. Више волим када ми неко напише писмо да је моја слика променила нешто у њему. Тада знам да сам на путу који ми је дарован.
Слика је као молитва — није важна ни сцена ни публика, већ срце онога ко је гледа. Моје изложбе су ходочашћа бојама, свакој земљи сам донела по један комад неба у рамовима. Ипак, моја највећа изложба је унутар мене — у непрестаном трагању за смислом и лепотом.
- Одржали сте велики број изложби, а које бисте посебно издвојили?
Бања Лука (Бањски Двор) — за топао пријем.
Пула (Српски Културни Центар, Хрватска) — за најбољу подршку мог стваралаштва.
Требиње (Културни Центар Требиње, БиХ) — за диван простор.
Галерија 73 (Београд) — за ветар у леђа!
Свака изложба је попут једног живота у малом — сусрети, погледи, тишине. Неке галерије су ми постале као храмови, где сам први пут препознала да моја уметност није само моја. Тамо су ми људи враћали осећај да је вредно живети за један додир душе.
- До сада сте приредили неколико књига, о чему пишете?
О себи, о Србији, и о споју Србије и мене.
Пишем о оним стварима које не могу да стану у слике. Моје речи често личе на боје које сам пропустила да употребим на платну. Понекад пишем као жена, понекад као дете, понекад као старо дрво у винограду. Србија је за мене инспирација — не само пејзажом, већ људима, причама, музиком, језиком. Пишем јер ми је потребно да схватим себе кроз друге. У речима налазим уточиште када боје више не слушају. И у свакој мојој књизи постоји један невидљиви лик — то је тишина.
Писање ми је као дисање — у тишини слова откривам оно што боја не може да каже. Србија у мојим речима није само географија, већ стање срца. Свака реч је као каменчић у мозаик који се зове Дом.
- Како је дошло до тога да живите баш у нашој престоници?
Дошла сам у Београд као туриста из Немачке и од тад се никада нисам вратила. То је била љубав на први поглед. И, заиста, мислим да је било преодређено да се нађем ту.
После сам сазнала колико је културолошки Београд посебан, и што је најбитније, цела Србија је таква. На сваком ћошку се може наћи нешто за инспирацију.
Београд ме је одмах загрлио. У његовим улицама пронашла сам своје кораке. Овде сам први пут осетила да не морам да објашњавам ко сам — довољно је било да погледам реку, небо, лица људи. И знала сам: стигла сам кући.
- Реците нам нешто о Вашој љубави према Београду и нашем народу?
Београд и Србију чине тако дивни људи. Обожавам овај народ због огромног срца. За мене је Србија место где сам апсолутно прихваћена, а то је највеће благо.
Србија ме није гледала као странца — већ као неког ко је одувек ту припадао. У вашим очима сам видела моје боје. У Београду, на улици, често видим осмех без разлога — и то је довољно да поверујем у човечанство. Волим ваш хумор, вашу тугу, вашу снагу. Ви сте народ који плаче и пева у истом даху — и то ме дубоко дотиче.
Љубав према Србији није нарасла временом — она је била ту од првог осмеха, првог погледа, прве ракије. У српском народу живи архетип хероја, песника, домаћина. За мене, то је народ који памти, прашта и воли до краја.
- Које наше светиње сте до сада посетили?
Била сам у скоро сваком манастиру и сваки има неку посебну лепоту коју пружа души. Види се на мојим сликама да сам доста обишла, толико да могу рећи – читаву земљу.
Манастири су ми као степенице ка небу — свако место ме је понешто научило о ћутању, стрпљењу и светлости. Камен тих здања у мојим сновима шапуће молитве. Србија је пуна чудесних тачака где се небо нагиње над земљом.
- Да ли пратите портал „Кинонијаˮ и какви су Ваши први утисци?
„Кинонија“ је као младо дрво које ће постати храст, ако га залијемо љубављу. Видим у њему жељу за истином, за лепотом која није пролазна. Такви простори су ретки, али неопходни. Овде се може говорити без страха, са дубином. У времену брзине и површности, ви сте као мирна лука. Верујем да ће „Кинонија“ постати глас који не виче, али се дуго памти. Подржавам вас срцем.
Ваша мисија је као светло у магли. Потребни су нам простори који негују дух и повезују срца. Нека „Кинонијаˮ буде као извор из кога ће многи пити наду.
- Шта бисте поручили нашим читаоцима?
Да не дају злу да победи. Да сваког дана пронађу нешто за своју душу, да би постали боља особа.
Будите људи чак и када вас свет учи да будете камен. Не бојте се бити рањиви — у томе је права снага. И никад не заборавите: лепота није у ономе што се гледа, већ у ономе што се осећа.
Уметност је начин да преживимо свет који није увек благ. Али и у најтамнијој ноћи постоји звезда — то је ваше срце. Чувајте га, слушајте га, и нека вам оно буде компас у свему.
- Поштована Софија, благодаримо Вам на дивним речима, искрености, љубави и поукама које сте упутили читаоцима портала „Кинонија“. Са надом да ћемо кроз неко време наставити наш разговор, наш интервју ћемо крунисати фотогалеријом Ваших уметничких радова који ће на свој начин упутити поруку нашим читаоцима.
