Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са госпођицом Невеном Марић, вокалном солисткињом и новинаром Радио-Светигоре и Српске радио-телевизије.
- Поштована Невена, рођени сте у Пљевљима на северу Црне Горе. Како је на Вас и Ваше одрастање утицала близина свештене обитељи манастира Свете Тројице?
Рођена сам у граду који носи богату историју, а близина манастира Свете Тројице имала је велики утицај на моје одрастање. Манастир је увијек био мјесто гдје сам проналазила мир, снагу и духовну подршку. Игуман Зосима, настојатељ манастира Свете Тројице је за мене лично велики духовник и неко чије ми само присуство значи, као и разговор са њим. Од дјетињства сам осјећала колико је важно када је човјек близу светиње, јер ме је то обликовало, научило ме понизности и љубави према сваком живом бићу. Ту су, наравно и манастир Дубочица, црква Свете Петке и Саборни храм Светог великомученика Георгија. Сви заједно чине свјетлост нашег града.
- У манастиру Свете Тројице надомак Пљеваља своју писменост развијао је и блаженопочивши патријарх српски Варнава Росић (1880-1937), један од поглавара наше помесне Цркве који је по многим питањима оставио неизбрисив траг. Према Вашем мишљењу, да ли су житељи Пљеваља свесни овог благослова?
Мислим да су пљевљаци свјесни, а сама чињеница да је патријарх Варнава важио као човјек снажне духовне и моралне снаге, да су коријени његови везани баш за наш крај – јесте нешто чиме сви треба да се поносимо. То нас обавезује да будемо достојни такве историје. Пљевља су била и остала град који има топлину и који има шта да чува, а у њој и народ који га воли. Гдје год да нас пут одведе, требамо бити свјесни одакле долазимо и колико су Пљевља посебна.
- Невена, од малена стасавате уз храм и богослужење. Дивна је прилика да нам из личног опита кажете нешто о васпитној димензији богослужења.
Мислим да је важно за васпитање, наше спасење и формирање нас као личности. Драго ми је када видим породице које одлазе на Литургију, а исто тако не осуђујем оне који то не чине. Сви то гледамо на свој начин. Мене никада нико није приморавао да идем, а можда сам баш због тога све више жељела, то је та слобода која нам је дата. Људи сами осјете потребу за нечим и то нешто их води кроз живот. А ја, како у дјетињству, тако и сада – у цркви, на богослужењу и свакој светињи проналазим мир. Као мала сам посматрала како то све изгледа, па анализирам и онда из свега тога учим. Нешто што бих издвојила као најдраже је то када фамилијарно празником кренемо на Литургију, када смо сви на окупу у љубави и празничном духу – то ме чини срећном и испуњеном. Управо је света Литургија највеће сретење. Како вријеме пролази, схватам да је то смисао живота. Богослужење је истинска радост у којој човјек проналази и гради себе. Најдубље што сам понијела из свега тога јесте да Литургија одгаја човјека да буде захвалан, да прашта и никада не заборави да је заједница мјесто на којем се сви међусобно подржавамо.
- Песмом и игром, вековима уназад славимо, радујемо се, тугујемо и представљамо свету лепоте наше традиције. Заједнички идеал, иста жеља и општа срећа, спаја један народ и поставља темељ будућим поколењима. Невена, Ви сте неко ко може дубље и садржајније да нас упозна са значајем фолклора, он је несумњиво више него обична игра.
Фолклор је дио мог идентитета и начин да кроз игру, пјесму и ношњу осјетим ту снагу традиције. Неколико година сам активно била у фолклору, иако сам направила паузу због студија и посла – то је нешто што много волим. Ношња је за мене увијек посебна и поред свега што се данас носи, она је нешто у чему се најљепше осећам. Није то само одјевни предмет како то многи замишљају, већ симбол читавог нашег народа и његовог насљеђа. Кроз фолклор се научи доста тога, прије свега се здраво одраста, а онда увиђаш и колико је лијепо бити окружен људима који носе позитивну енергију, сви сте ту једни за друге и чините један тим људи којима је циљ исти.
- Човеку је дарована могућност да на различите начине слави Господа, неко то чини молитвеним речима, неко у тишини свога бића, а неко милозвучном песмом. Ви сте надасве умножили дар лепог певања. Шта песма представља за Вас и када сте почели да се бавите овим видом уметности?
Пјесма је увијек била саставни дио мене. Вољела сам да пјевушим, играм и уносим ведрину у сваку прилику, то ми је долазило некако природно. Заправо је моја сестра била та која је прва препознала мој таленат и подстакла ме да му се озбиљније посветим. Као мала нисам тога била свјесна, одувијек сам била стидљиве природе, мирна и повучена, па када би ми касније и говорили да запјевам – била бих срамежљива. Временом су мој таленат препознали и други. Затим су дошли и први наступи на школским приредбама, ту сам схватила колико ме то испуњава. Мада сам одувијек вољела сцену, одлазак на представе, у позориште, све што има додира са умјетношћу. Касније је то прерасло у озбиљније бављење музиком. Данас ту љубав његујем и као члан Градског тамбурашког оркестра Пљевља чији сам члан и гдје наступам као вокални солиста. Са оркестром сам имала прилику да наступам на бројним концертима како у Црној Гори, тако у региону и иностранству. То искуство ме оплемењује јер кроз пјесму преносимо нашу музичку традицију. Оркестар чине многобројни чланови разних генерација на чији сам рад изузетно поносна. Сви гајимо исту љубав која нас спаја у једно. За мене пјевање није пут ка популарности, већ начин да са људима подијелим радост. Вјерујем да је пјесма управо то – мост између људи и извор заједничке радости. Сматрам да нам је Бог свима даровао нешто да бисмо то умножили.
- Новинар сте најстаријег радија у Српској Православној Цркви. Радио-Светигора више од две деценије врши велику мисију, а путем Светигориних радио-таласа реч постаје Логос. Које емисије водите и уређујете на радију Митрополије црногорско-приморске?
Водитељ сам Јутарњег програма Радио-Светигоре и то сматрам благословом и великом одговорношћу. Посебна је радост, да ме је прије неколико година крстио протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици, а који је и уредник Радио-Светигоре. Не бих то назвала случајношћу.
- Какви су Ваши утисци из досадашњег рада на „Светигори“?
Мој рад на том светом мјесту доживљавам као велику част. То је мјесто на којем човјек учи непрестано, али и даје најбоље од себе. Сама помисао да ме зидови дијеле од нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија ми даје још већи подстицај. Свака ријеч изговорена на тим таласима носи посебну снагу и значење. Браћа и сестре са којима сарађујем су прије свега добри људи, затим и колеге, а онда и сав посао лако иде. Важно ми је у каквом сам окружењу.
- Да ли пратите портал „Кинонија“? Какви су Ваши искрени утисци о нашем порталу и деловању?
Радо пратим и читам ваше текстове који су итекако душекорисни. Драго ми је да смо заједно у овој мисији. Желим вам срећу у даљем раду!
- Драга Невена, која би била Ваша порука нашим читаоцима?
Сваки је нови дан – дар и прилика да будемо бољи људи. Да ли због ужурбаног начина живота или чега већ, често занемаримо оне око нас који немају, који су сами или који просе. Немојте окретати главу од њих – помозите, нахраните животиње, приђите ономе ко је сам. Људи, нажалост, често иду у сусрет онима који су „изнад њих“, а заборављају на слабије. То је велика грешка. Будите пажљиви према сваком бићу, јер смо сви дио једне заједнице и управо у томе лежи наша снага. Старе и праве вриједности увијек су на цијени – не дозволите да вас убиједе у супротно.
И, наравно, читајте портал „Кинонија“ и слушајте Радио-Светигору.
