У оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ доносимо разговор са госпођом др Јеленом Боровинић Бојовић, специјалистом интерне медицине – субспецијалистом Пулмологом. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, главни и одговорни уредник мисионарског портала „Кинонија“, при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке.
- Поштована Јелена, рођени сте и одрасли у Подгорици, а потичете из породице која је изнедрила велики број знаменитих лекара. Каква су Ваша сећања на детињство и када сте донели одлуку да кренете путем медицинског образовања и службе лекара?
Подгорица је град у ком сам се родила, али истовремено и град у ком сам одлучила да останем и формирам породицу, подижем своју дјецу. За Подгорицу сам везала своју професионалну и политичку каријеру. Кроз одрастање, завољела сам њене мирисе, љетњу атмосферу, а највише карактер и хумор Подгоричана. Такав амбијент је захвалан за инспирацију, и дјелује подстицајно, а мене је обликовао.
Моја сјећања на дјетињство су испуњена сликама оца који је пуно радио, често и ван радног времена. Међутим, та радна етика којој сам свједочила као мала оставила је велики утисак на мене. На првом мјесту, на мене је утицала на начин да сам од малих ногу развила осјећај велике одговорности, па су ме остали чланови породице видјели и карактерисали као најзрелију. Морам да признам да ми је то понекад сметало, прижељкивала сам да могу више времена да проводим у дјетињаријама, али сам брзо схватила да је карактер нешто што се формира често мимо наших хтијења. У томе учешће има и нешто Божје.
Увидјела сам да та моја зрелост долази и уз осјећај љубави према другоме, љубави према служби љекара и сасвим је природно слиједило да овој професији посветим свој живот.
- Да ли се сећате Вашег првог сусрета са црквом и богослужењем?
Сјећам се, свакако. Одрасла сам у доба комунизма, када посјете цркви нису биле превише уобичајене. Међутим, моја породица је успијевала да сачува ту традицију, па су тако моји баба и дјед били вјенчани у Жупском манастиру. Отац и стриц су његовали културу вјере, што кроз чување икона, што кроз топла, породична окупљања уочи важних вјерских празника. Памтим славску атмосферу, кућа би мирисала на дуње и жито, а цијела кућа се орила од наше игре и смијеха. У почетку сам, природно, као дијете, дјелимично осјећала страхопоштовање. Али, убрзо је тај осјећај замијенила љубав. На студијама сам са пријатељима често боравила на службама у цркви Светог Марка, Храму Светог Саве и Саборној цркви у Београду. Тада сам већ увелико освијестила да је мир у вјери непроцјењив осјећај, онај ком сам у цркви могла увијек да се вратим. Мирис тамјана, црквено појање, богослужење мене асоцира на сигурност, на лични простор у ком могу да дођем у контакт са унутрашњим миром.
- Један од драгоцених духовних бисера, не само у Црној Гори, већ и свеколикој васељени, је манастир Острог. Какав је Ваш доживљај острошке светиње? Да ли бисте поделили са нашим читаоцима неки конкретан догађај кроз који бисте нам описали Ваш сусрет са светињом?
Као вјерник, увијек осјетим посебну благодат када посјетим манастир Острог. Приликом посјете овој светињи обично су све моје мисли сажете у три ријечи: љубав, вјера и нада. У овом манастиру на посебан начин доживљавам духовно спокојство и мир. Да је у Острогу присутна посебна енергија, свједоче и људи различитих вјероисповјести који долазе да осјете благослов ове светиње.
- Препознати сте као један од најбољих лекара, а како Ви доживљавате ову велику службу кроз коју свакодневно делатно пројављујете жртвену љубав према људима?
Волим да кажем да сам изабрала службу љекара, али истина је да је она мене изабрала. Овај позив подразумијева многе ситуације које се не уче у медицинској школи и на факултету. Испрва, као млада љекарка нисам била припремљена на неке од њих. Ситуација у којој морате породици, нечијој сестри или нечијој мајци да саопштите тешке и тужне вијести није описана у медицинским књигама. Али, да бих нашла смисао, призвала снагу и била прибрана и у оваквим моментима, посветила сам се вјери и узвишеној љубави коју она проповиједа.
Када кажем да ме је медицина изабрала, мислим на то да је професија која је одговарала мом карактеру, оном унутрашњем, који је иако увелико обликован искуством, дјелимично додјељен од стране Бога. Управо зато службу љекара доживљавам не само као одговорност и обавезу, већ и као начин да се искупим за дарове који су ми понуђени у овом животу.
- Поштована Јелена, лекар као и свештеник полаже заклетву приликом примања службе, а ова паралела указује на важност обе наведене службе. Да ли бисте могли да поучите наше читаоце у погледу ове теме о којој се нажалост мало говори?
Медицина је увелико повезана са вјером, а љекари су често вјерници. Љекари јесу мисионари, јер када се посвећено бавимо овом професијом, ми знамо да смо љекари увијек и свуда. Љекари смо и ван радног времена, јер смо дужни да помогнемо човјеку у невољи ма гдје се налазили – у пошти, у продавници или супермаркету. Суочавање љекара са смрћу, и са завршетком овоземаљског живота, а са друге стране наша жеља да живот сачувамо по сваку цијену, љекара неминовно доводи до изворѝшта вјере. У том смислу, вјера је нераскидиво везана са професијом љекара.
- У црквеним песмама често слушамо стих: „Где Бог хоће, побеђује се поредак природеˮ. Као искусни лекар и мајка хришћанка, сигурно свакодневно сведочите о присуству Божјем у најтежим моментима када се борите да сачувате живот Ваших пацијената. Да ли бисте поделили са нама неки конкретан пример у којем сте јасно препознали велику помоћ Божју?
Кроз моје искуство, показало се да је вјера дјелотворна у процесу лијечења и самом изљечењу. Као љекар, вјерујем да мора постојати склад између духа и тијела и човјек мора водити рачуна о мјери тог односа. У историји човјека, описани су многи примјери о утицају и моћи молитве на његово здравље, укључујући и способности многих исцјелитеља да излијече болест, помогну или олакшају болесном човјеку. Вјерујем да Бог кроз молитву шаље благодат на човјека и на тај начин га Божија љубав чини спокојнијим. У својој пракси се увијек трудим да велику пажњу посветим и разговору са пацијентом, јер умирење увијек долази кроз размјену ријечи, а то се показало као веома важно у процесу лијечења. Смирење је основни предуслов да се човјек осјећа добро.
Примјера у ком сам препознала Божју помоћ свакако има у мом љекарском искуству, али ја је осјећам интимно и лично, и у свом приватном животу. У многим искушавајућим ситуацијама, наилазила сам на људе који су ми пружали неизмјерну подршку, и били стубови ослонца у тешким тренуцима. Зато вјерујем да ме је пут до њих водио кроз Божју промисао. На томе сам неизмјерно захвална.
- Бринули сте о блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Амфилохију за време његовог болничког лечења. Како сте доживели овај благослов?
Ова прилика је за мене представљала велики изазов, али уједно и највеће духовно уздизање. Као сви љекари, у периоду пандемије COVID 19 вируса пролазила сам кроз велики притисак који сам тешко подносила. Међутим, могућност да пружим здравствену помоћ и бригу једној тако духовној и харизматичној личности као што је био блаженопочивши митрополит Амфилохије, дала ми је снагу и подсјетила ме на праву суштину мог позива – служење људима, без обзира на околности. Искуство ове бриге и боравак у његовој близини, па и у тако тешким тренуцима показали су ми да је он заиста био ванвременски човјек који је емитовао духовну снагу која се и сада осјећа.
- Многобројна су сведочења да је митрополит иако и сâм тешко болестан, пружао утеху и охрабрење лекарима и пацијентима. Какво је Ваше сведочење о великој љубави и пастирској бризи коју је митрополит до краја свог живота пројављивао?
Када је блаженопочивши митрополит примљен у болницу, ми смо сазвали Kонзилијум љекара и он је тада добио понуде да се лијечи ма гдје у свијету, али он је био изричит да жели да носи крст ове пошасти са својим народом и до посљедњег даха молио се за њега. Вријеме и последње тренутке овоземаљског живота проводио је у молитви за све обољеле и свештенство.
- Ваша породица је утемељена на литургијском животу, која је Ваша порука младима о важности богослужења у васпитању деце?
Литургија није само молитва, већ и заједништво са другима, осјећај припадности заједници. Ово је данашњим генерацијама, чини ми се, веома потребно. Уједно, кроз богослужење дјеца се уче правим вриједностима и подстичу на истраживање сопственог духовног живота и свијета. Увијек сам сматрала да је боравак у цркви погодан и за нас, који смо били, или јесмо, радознала дјеца. У цркви сам научила толико историје, чула безброј лијепих проповиједи и прича о нашем свештенству, мисионарству, и чврсто вјерујем да је црква истински извор знања.
- Да ли пратите рад мисионарског портала „Кинонијаˮ и какви су Ваши први утисци о деловању овог важног мисионарског пројекта?
Пратим ваш рад и радосна сам што сте иницирали овај портал. Увијек ме весели када се људи посвете послу са љубављу. Чини ми се да ви нисте учинили само то, већ је љубав једна од тема коју активно обрађујете кроз садржај на вашој платформи. Допирете до младих људи и шире публике кроз савремен приступ темама које су вјечне, то је право умијеће. Морам признати да дуго нисам посјетила портал који ме је инспирисао као „Кинонија“ и право је задовољство што сам добила прилику да своје мисли о вјери подијелим баш овдје.
- Драга Јелена, шта бисте поручили нашим читаоцима?
Увијек сам трудила да се водим максимом „Не чини другима оно што не желиш себи.“ Љубав према другима је светионик, оријентир који ме водио на животном путу, а у складу са тим моја порука би била да је човјек заиста вриједан онолико колико добрих дјела учини.
