Из поука Преподобног Исихија јерусалимског
Ако нећеш да се злопатиш, немој чинити зло, будући да прво неодступно иде за другим. Шта ко сеје, то ће и пожњети. Када добровољно сејући зло и против своје воље жањемо (скорб), треба да се дивимо Божијем правосуђу.
Ум заслепљују три страсти: среброљубље, таштина и сластољубље.
Те три страсти су утицале да отупе знање и вера, васпитаници наше природе.
Кроз те три страсти у људима су се укоренили јарост, гнев, борбе и убиства и читав низ других страсти.
Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери. Оно што је речено у Писму, речено је не само да бисмо ми знали, него и да бисмо творили.
Отпочнимо са делањем. Постепено напредујући, ми ћемо наћи да нада у Бога, тврда вера, унутарње познање, избављење од искушења, благодатни дарови, срдачно исповедање и обилне сузе вернима долазе од молитве. И не само то, него и -трпљење наилазећих невоља, и искрено праштање ближњем, и разумевање духовног закона, и наилазак Светога Духа, и примање духовних скривница и свега што је Бог обећао верујућима и у овоме и у будућем веку. Једном речју, душа не може бити образ Божији без благодати Божије и вере човека који са дубоким смирењем и нерасејаном молитвом пребива у срцу.
Ми смо из искуства примили велико благо, тј. да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља како бисмо очистили срце. И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма. Приправи се, говори оно, Израиљу, да призиваш Господа Бога свога (Амос 4,12). И апостол такође вели: Молите се без престанка (1.Сол.5,17). И Господ нас упозорава: Без мене не можете чинити ништа… Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод… Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се (Јн.15,5-6). Молитва је велико благо које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у коме верујући виде Бога.
Ризница смиреноумља је нешто врло високо и Богу угодно, те има снагу да истребљује свако зло и све што Бог не воли. Стога се оно врло тешко стиче. У многим људима ћеш наћи појединачна дела многих врлина, док је благоухање смирења тешко сусрести. Да би се стекла та ризница, потребан је велики труд и усиље. Писмо ђавола назива нечистим стога што је од самог почетка одбацио благу ризницу смиреноумља и заволео гордост. Само због тога се он свагде у Писму назива нечистим духом. Јер, какву би телесну нечистоту могло учинити потпуно невештаствено, бестелесно и безудно биће да би се назвало нечистим? Јасно је да је само због гордости назван нечистим, и да је од чистог и светлог анђела постао прљав. Нечист је пред Богом свако ко се надима (Прич.16,5). По Писму први грех јесте гордост (Сир.10,15). Фараон је као горд говорио: Не знам твога Бога и нећу пустити Израиља (Изл.5,2).
Многа дејства ума могу нам помоћи да стекнемо благи дар ‘смиреноумља, само ако нисмо немарни за своје спасење: сећање на грехе речју, делом и мишљу, те мислено разматрање. И непрекидно размишљање о врлинама других располаже ка истинском смирењу. Видећи на тај начин своју беду и колико далеко стоји од других, човек природно почиње да себе сматра земљом и пепелом, чак не човеком него неким псом, будући да у свему заостаје за свим разумним тварима и будући да је оскуднији и убогији од свих.
Уста Христова, стуб Цркве, велики отац наш Василије говори: „Велика помоћ у избегавању греха и удаљавању од свакодневног падања у исти грех представља вечерње самоподвргавање суду савести којим се утврђује у чему се сагрешило, и у чему се правилно поступило. Тако је поступао Јов у односу на себе и на своју децу“. То свакодневно разгледавање осветљује оно што се у нама дешава сваког часа.