Из поука старца Василија Гондикакиса
Сјећам се једне старице Гркиње у Марсеју. Радила је у једном ресторану. Остарила је, примила пензију и живела у своме дому.
Једном ми је рекла: „Многи ме сада жале и говоре ми: ‘Кир-Катина, шта радиш сада, сама?’ Али ја желим да вам кажем ово: сада, када сам сама, проживљавам најбоље раздобље свога живота, јер непрестано изговарам молитву: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме’, а уједно читам и житија светих.“
Тако видимо, с једне стране, неког човека који има све, а нема воље да живи. А с друге стране, кир-Катину — прогнану из Цариграда, удовицу, саму у једној маленој собици — која осећа да се налази усред раја.
То је оно што дарује Православна Црква. Јер не само да човек може осетљиво и правилно да се радује благословима живота, него је могуће да у себи носи ону унутарњу осетљивост и радост која се подсмева самој смрти.