Из поука Светог Игнатија Брјанчанинова
Ослањајући се на ово, преподобни Нил Сорски говори: „Ако се молиш гласом и устима, без пажње, знај да се молиш у ветар, а не Богу“. Чудна је твоја жеља да те Бог чује када ти самог себе не чујеш, говори свети Димитрије Ростовски, наводећи речи светог мученика Кипријана Картагинског. А управо се ово дешава онима који се без пажње моле устима и гласом: они толико не чују себе, толико допуштају себи да буду расејани и мислима се тако далеко удаљавају од молитве ка другим стварима, да им се често дешава да се наједном зауставе јер су заборавили шта су читали; или пак почињу да читају речи из друге, а не из своје молитве, иако је књига отворена пред њиховим очима. Како да не осуђују свети оци такву непажљиву, расејаношћу озлеђену и уништену молитву!
Пажња мора бити толико неодвојива од молитве и толико повезана са њом колико су тело и душа повезани: они не могу бити раздвојени и не могу бити једно без другога. Пажња мора да предусреће непријатеља и да будно, као стражар, мотри на њега; нека она прва опомиње на грех и нека се супротставља лукавим помислима које прилазе срцу, а молитва нека долази након пажње. Јер молитва одмах истребљује и умртвљава све лукаве помисли против којих је пажња прво повела борбу, пошто их пажња сама не може умртвити. Од те борбе коју воде пажња и молитва зависи живот и смрт душе. Ако посредством пажње чувамо молитву чистом, тада напредујемо. Ако се пак не трудимо да је чувамо чистом, ако је остављамо незаштићеном, онда је погане лукаве помисли, а ми постајемо непотребни и лишавамо се напретка.
Молитву устима и гласом, као и сваку другу, неизоставно мора да прати пажња. Корист од молитве устима праћене пажњом је неизрецива. Од ње подвижник мора да почне. Њу пре свих предаје света Црква својој деци. Основ монашког живота је псалмопојање, рекао је свети Исак Сиријски. Црква је, говори свети Петар Дамаскин, са добрим и Богу угодним циљем прихватила песме и разне тропаре због немоћи нашег ума, да бисмо ми, неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, наизглед и против воље опевали Бога. Оне који могу да разумевају и пажљиво процењују речи које изговарају обузима умиљење, и тако, као по лествици, усходе ка благим мислима. По мери напредовања у навикавању на божанске мисли, у нама се јавља божанска жеља која нас вуче да достигнемо оно што нам је Господ заповедио: да разумемо поклоњење Оцу у духу и истини.