Из поука преподобног Григорија Двојеслова
Пошто је Спаситељ наш унапред знао да ће срца Његових ученика због Његовог страдања пасти у смутњу, благовремено им објави не само муке које ће претрпети, него и славу Васкрсења Свога. Да не би, када Га угледају где страда као што им беше предсказао, посумњали у обећање Васкрсења. Но, пошто ученици, још увек телесно размишљајући, не могоше разумети речи тајне, десило се чудо. Пред очима њиховим слепи прогледа, да би дела небеска укрепила у вери оне који не могаху разумети речи тајне небеске. Но чудеса Господа нашега и Спаса треба, љубљена браћо, разумети овако: најпре ваља непоколебиво веровати да су се заиста збила, а истовремено она нам кроз унутрашњи смисао указују на нешто тајанствено. Дела Његова откривају нам нешто кроз силу чудотворства, а још нешто друго говоре нам кроз тајну. Видите, ко беше тај слепац, чисто историјски посматрано, ми не знамо; али, тајанствено посматрано, знамо чији је он образац. Јер тај слепац је сам род људски, који у праоцу своме изгнан би из сладости раја и који је, лишен познања светлости небеске славе, пребивао у тами осуде. Ипак, присуством Спаситеља свога род људски бива просветљен, да би већ сада, помоћу чежње, гледао радости унутрашње светлости и напредовао на путу живота корацима добрих дела.