Из поука преподобног Порфирија Кавсокаливита
Старац се понекад смејао. Био је то радостан, чист смех, попут жубора воде из извора. На његовом насмешеном лицу могао се видети израз незлобиве љубави. Старац је, заправо, био озбиљан, није збијао шале, није настојао да изазове смех, смех је сам избијао, на основу догађаја. Био је то смех без злобе и лукавства, смирен и брижан; тај смех никога није повређивао, и код свих је изазивао душевни занос. Најчешће је добијао облик осмеха који је откривао духовну превласт његове љубави. Понекад би се Старац нашао у трагикомичним ситуацијама које су наводиле на смех, но ми смо осећали потребу да у себи угушимо смех, из поштовања према озбиљности Старца, који се није задржавао на ономе што је комично, него се заустављао код онога што је трагично како би га излечио.
“Знате ли”, рекао је Старац једном владици, “понекад се смејем, а заједно са мном смеју се и моји посетиоци. Је ли то грех?” Владика му је одговорио: “Ако смех има у себи смирења и љубави, онда није грех”. Старчев смех је био анђелски, јер се “радовао са радоснима, а плакао са онима који плачу” (Римљ. 12,15).