Из поука Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске
Бежимо од неподношљивог зла које у ствари представља учење змије, изум демона, усев непријатеља, залог мучења, препреку побожности, пут у геену, лишавање Царства. Завидљивци се донекле могу препознати и по самом лицу. Њихове очи су суве и помрачене, образи суморни, обрве надвијене, а душа помућена страшћу и лишена мерила истине о стварима. За њих не постоји врлинско дело достојно похвале, нити снага беседе која је украшена часношћу и благодаћу, нити било шта друго достојно суревњивости и пажње. Лешинар тежи смраду премда надлеће многе лугове и многа пријатна и миомирисна места, а муве прелећу оно што је здраво и журе ка гнојном. И завидљивци не гледају на светлост живота, нити на величину успеха [других], него нападају само оно што је труло. И ако се догоди да неко у нечему погреши (што се људима често догађа), они одмах разглашавају [случај] с обзиром да желе да [су људи] познати само са [рђаве стране].
Пакосни живописци изглед онога кога изображавају на слици истичу искривљеним носом, ожиљком или неким другим природним недостатком, или нечим што се појавило као последица болести. Они су вешти да чак и оно што је похвално учине достојним презира, тј. да га ружно протумаче, да оклеветају врлину и да је представе као порок који јој је [привидно] близак. Они, наиме, храброг називају дрским, целомудреног безосећајним, праведнога суровим, разборитог лукавим. Онога ко има блиставо имање они клеветају због [наводне] нечовечности, слободног због разврата, а штедљивог због шкртости. Уопште, њима није тешко да сваки вид врлине именују њој супротним пороком. Шта, дакле? Хоћемо ли се ограничити једино на осуду зла речима? Међутим, тиме би се остварила само једна половина исцелења. Није бескорисно да се страдалнику укаже на величину болести, како би се подстакао на дужну бригу о пороку. Међутим, оставити страдалника на наведеном и не управити га ка задобијању здравља значи препустити га дејствовању болести.
Шта, дакле? Како ћемо, најпре, бити у стању да се не разболимо [завишћу], или барем да је се решимо уколико јој подлегнемо? Пре свега, немојмо ништа људско сматрати великим и значајним: ни људско благостање, ни увељиву славу, ни телесно здравље. Јер, ми не сматрамо да се благо састоји у ономе што је пролазно, већ смо позвани на причесност вечним и истинским добрима. Према томе. онај ко је богат није достојан суревњивости због његовог богатства, нити начелник због величине његовог достојанства, нити крепки због његове телесне снаге, нити мудри због превасходства његових речи. Јер, наведено представља оруђе врлине за оне који се њиме добро користе: само у себи оно не садржи блаженство. Онај, пак, ко га рђаво користи достојан је сажаљења с обзиром да је сличан човеку који, узевши мач да би се осветио непријатељу, хотимично рањава самога себе. Онај, пак, ко ваљано и у складу са исправним смислом користи садашња [добра], ко управља оним што му је Бог даровао и не сабира ризницу ради сопственог наслађивања по правди треба да буде похваљен и вољен због братољубља и дружељубивог држања. Осим тога, [рецимо] да се неко одликује разборитошћу и да је од Бога почаствован беседничким [даром], те да тумачи свештене речи. Њему немој завидети и немој пожелети да било кад замукне тумач свештене речи само стога што га због благодати Духа прате одобравања и похвале слушалаца. Јер, ради се и о твом благу, будући да ти се кроз брата шаље дар поучавања, уколико само хоћеш да га прихватиш. Најзад, нико не заграђује источник набујале воде и нико не заклања очи када сунце засија: њима нико не завиди, већ свако жели да се њима наслађује. Због чега, дакле, не приклониш радосно уши и благодарно не прихватиш корист када духовна реч извире у Цркви и кад побожно срце излива [нешто од] дарова Духа? Напротив, тебе гризе тапшање слушалаца и желиш да нема ни онога ко стиче корист, нити оних који тапшу. Какво ћеш, међутим, оправдање наћи пред Судијом наших срдаца? Требало би да душевно благо сматрамо прекрасним по природи. Онога ко је богат и ко је славан због власти и телесне снаге треба волети и поштовати уколико [дарове] користи у складу са правим смислом, тј. уколико, поседујући заједничка оруђа живота, великодушно даје новац сиромасима, сопственим телом служи болеснима и све шта поседује сматра колико својим власништвом толико и власништвом сваког потребитог. Онога, пак, ко се не држи на описан начин пре би требало сматрати убогим, неголи достојним зависти, с обзиром да има више повода [да покаже] да је зао. Наиме, он ће пропасти од многих припрема и исцрпљујућих брига. Уколико богатство служи као залог неправде, богаташ је пре достојан сажаљења.
Међутим, уколико служи врлини, за завист нема места, с обзиром да корист од њега бива заједничка свима. Изузетак је онај ко, услед преизобиља злобе, почне да завиди и својим сопственим добрима. Уопште, уколико у помислима пред себе поставиш [све] људско и уколико поглед управиш ка заиста добром и похвалном, неће се десити да било шта пропадљиво и земно сматраш достојним ублажавања и суревњивости. Ономе ко се понаша на описан начин и ко се не диви световном као нечем великом, никада се не може приближити завист. Међутим, уколико безусловно желиш славу, уколико желиш да будеш истакнутији од многих и уколико не трпиш да будеш други (што такође бива повод за завист), своје частољубље (као неки поток) управи ка задобијању врлине. Нипошто немој желети да се на сваки начин обогатиш или да узнапредујеш у световним стварима. Јер, тако нешто не зависи од твоје воље. Напротив, буди праведан, целомудрен, разборит, храбар и трпељив у страдањима за побожност. На тај начин ћеш се спасти и задобити велику знаменитост због великих блага. Врлина зависи од нас и трудољубиви може да је задобије. Напротив, велико имање, телесна лепота и висина чина не зависе од нас. Врлина је највеће и најтрајније добро и сви јој признају првенство. Стога треба и да јој стремимо. Врлина се, међутим, не може укоренити у души која није очишћена од страсти, нарочито од зависти.
