Агиазма је света вода. Може бити свети извор, који провре на неким местима где се јави слава Божја и Његових Светих. Тако на обали мора у близини Ивирона на Атосу постоји извор са капелом на месту где је Мајка Божја први пут стала ногом на светогорско тле. У Хиландару се налази агиазма Светог Харалампија. Данашња агиазма је изграђена око 1700. године на месту где се још од 4. века налазила крстионица. Ова агиазма је посвећена Светом Харалампију и налази се на око 50 метара од пирга краља Милутина, са леве стране пута од Хиландара ка арсани Светог Василија. Била је у склопу старе цркве Светог Харалампија од које се данас могу видети само рушевине. Ова агиазма на месту крстионице из IV века спада у најстарије објекте на Светој Гори. Њу су користили за крштења први хришћани који су настањивали Атос, касније Свету Гору.
У припратама цркава сачували су се бројни примерци средњовековних агиазми. То су камени полукружни реципијенти са калотастим поклопцем постављеним на ниском стубу. Вероватно најстарија агиазма налазила се пред западном фасадом Богородичине цркве у Студеници. Из периода 13. и, нарочито, 14. века сачуван је знатан број ових посуда (Милешева, Хиландар, Сопоћани, Пећка патријаршија, Дечани, Лесново, Трескавац). Мермерна агиазма из Марковог манастира редак је пример агиазме са очуваним натписом. Потиче из 1393. године. У српским средњовековним црквама агиазме су се, по правилу, налазиле на јужној страни припрате. Два водоосвећења прописују се и у српским типицима из 14. века – типику архиепископа Никодима (1319) и Хиландарском типику из времена владавине цара Душана.
У Молитвослову се налази последовање великог и малог водоосвећења. Велико водоосвећење се савршава на празник Светог Богојављења, а мало водоосвећење у нарочите дане током целе године, као и ради потреба верних.