У древности су благословима називане молитве уопште. У данашњој литургичкој терминологији појам благослова (грч. εὐλογία) означава конкретан чин и радњу којом се призива благодат Божија ради освећења лица и предмета.
У Старом Завету благослов је изрицао отац, који је уједно био и свештеник своје породице. Тако, на пример, Исак благосиља Јакова и Исава (1. Мојс. 27). Посебну моћ има свештенички благослов (Аронов благослов), јер је то благослов по заповести Божијој (1. Мојс. 6, 24–26). После повратка из ропства у Вавилону, свештеници су благосиљали народ два пута дневно, после приношења јутарње и вечерње жртве. У Новом Завету срећемо исто значење благослова. Господ Исус Христос благосиља своје ученике (Лк. 24, 50), децу (Мк. 10, 16), хлеб (Мк. 6, 41; 14, 22) тако што за њих приноси благодарност Богу. Најзначајнија молитвена форма благослова – апостолски благослов – која је ушла и у литургијску праксу, има извориште у речима Апостола Павла: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа (да буде) са свима вама“ (2. Кор. 13, 13). Са овим молитвеним изразом благослова, епископ (архијереј) или свештеник (презвитер) спајају крстолики покрет десне руке, при чему су прсти исте руке постављени тако да образују слова ИСХС. Благосиљање се, у току богослужења, врши на различите начине:
Архијереј благосиља једном руком, обема рукама, трикиријем и дикиријем, дикиријама и крстом, десном руком и жезлом, крстом и указивањем десном руком;
Презвитер благосиља само десном руком, а на Васкрс и целе Светле седмице крстом. Приликом благосиљања увек млађи узима благослов од старијег: презвитер и ђакон од архијереја, ђакон и лаици од презвитера, а монаси од игумана.
