ПИШЕ: Мр Раде Булајић
На основу свештеничког извештаја (Пост. 1, 26-27), стварање човека је осмо и последње међу Божјим делима током шест библијских дана. Иако је човек створен истог шестог дана када су створене све животиње, човек ипак не настаје као остале твари само изговарањем речи: ,,Нека буде!- и би тако”. Посебним речима се најављује стварање човека тако да је у томе вишеструки значај свештеничког извештаја. Ово не треба схватити никако да човек није створен речју, већ је акценат стављен на посебност Божијег стварања човека.
Свештенички извештај је са богословског гледишта најпотпунији и најисцрпнији по питању Божијег стварања човека. Истиче спој космичког света с Божијим планом спасења људи. Извештај је доживео одређене измене и допуне кроз историју, а теолози га означавају као спис који се темељи на размишљањима писца свештеника (Greenberg 2005,47). На основу свештеничког извештаја (Пост. 1, 26-27), стварање човека је осмо и последње међу Божијим делима током шест библијских дана. На почетку осмог, последњег дела појављује се уобичајена формула … ,,И рече Бог”…, коју је писац употребљавао описујући настанак творевине. Упркос томе, постоји извесна разлика између настанка последњег Божијег ремек – дела и претходног стварања (Schmidt, 1964, 127). Насупрот свему дотадашњем, уводи се потпуно нови приповедачки елемент који се јасно истиче приликом Божјег стварања човека: ,,Потом рече Бог: ,,Начинимо човека по слици својој и обличју своме да влада рибама морским, птицама небеским, стоком, свом земљом и свим гмизавцима што пузе по земљи!” Тада Бог створи човека по слици својој, по слици Божјој створи га, створи их мушко и женско” (Пост 1, 26-27). Иако је човек створен истог шестог дана када су створене све животиње, човек ипак не настаје као остале твари само изговарањем речи: ,,Нека буде!- и би тако”. Посебним речима се најављује стварање човека тако да је у томе вишеструки значај свештеничког извештаја. Ово не треба схватити никако да човек није створен речју, већ је акценат стављен на посебност Божијег стварања човека (Кубат, 2008, 23).
Приликом најаве стварања човека, Бог говори у првом лицу множине ,,да начинимо човека”, што је у односу на друге стихове сасвим неуобичајено. На свим другим местима у свештеничком извештају Бог говори искључиво у првом лицу једнине. Постоји претпоставка да је теолог свештеничког предања ово записао вероватно за време вавилонског ропства. Тада је старозаветни монотеизам доспео до свог пуног израза. Данас постоје многа различита мишљења о томе зашто је у овом стиху теолог употребио прво лице множине. Поред мноштва претпоставки разних теолога кључна тачка у свештеничком извештају је то што старозаветно Божије ,,Ми” ствара људе, то јест мушко и женско. Божије ,,Ми” је вечна заједница Божанских личности која ствара нове личности у заједници. Родољуб Кубат посебно истиче да: ,,Узрастање личности претпоставља заједницу, стваралачку и слободну љубав у различитости. Нова личност, човек, позван је у заједницу с апсолутном личношћу, Богом, а при том он узноси целу творевину Богу као њен господар (… ,,и владајте њом” (Пост. 1, 28)), али у смислу евхаристијских дарова: ,,Твоје од твојих Теби приносећи, од свих и за све” (Кубат, 2008, 44). Опис настанка човека у Књизи Постања 1, 26-27, пре свега подразумева слободан чин којим лични Бог ствара нову личност. Како би се остварила заједница човека са Богом и ближњима потребан је подвиг. Управо подвиг представља човеково кретање којим тежи да надиђе сопствену природу путем обожења како би дошао до узрастања – у меру раста Прототипа тј. Иконе на основу које је и створен.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
