Стварање човека

Фото: Дечани

ПИШЕ: Мр Раде Булајић

Стварање је темељни догађај којим почиње историја света и човечанства. Оно, такође, представља темељ историје спасења људског рода будући да су људи убрзо након стварања пали у грех. Сасвим је природно да Библија почиње са извештајем о стварању. Осим Старог и Нови Завет износи учење о стварању света и човека. У самом акту стварања истакнуто је више чињеница. Прва је, да је Господ Исус Христос учествовао у стварању света и човека. Друга је, да је Он Господ над свим створеним и на крају се говори о новом стварању. У Новом Завету када се говори о стварању, као на пример у Откривењу, ново стварање је повезано са старим.

„Историчар (Ιστωρ) је онај, како пише Василије Васиљевич Болотов, који је био при догађају, који га је посматрао, био његов очевидац”. Будући да сведоком стварања света, његовим „историчарем” није могао да буде нико од људи, онда је сасвим очигледно да библијска прича о стварању није обично историјско приповедање, засновано на сведочењима непосредних очевидаца. Предмет те приче људима је могао да буде откривен једино од Бога.

Старозаветни теолози, посебно они свештеничког предања, доживљавали су Јахвеа као Творца света, неба и земље. Бог изводи свет из небића у биће стваралачким: Нека буде! Створивши свет, Бог ствара и човека као круну сопствене творевине (Пено, 2015, 105-106). Тако да је свет Божја творевина у којој човек врши своју стваралачку, свештеничку и пророчку улогу (Брија, 2021, 474). Стари Завет доноси два извештаја о настанку човека: свештенички (Пост. 1, 26-27) и јахвеистички (Пост. 2, 7). Ова два извештаја једнаке су важности у старозаветном предању јер се међусобно допуњују  и јасно сведоче да је човек створење Божје. Свештеник наглашава да Бог ствара човека по своме лику и подобију, док јахвеист више говори о самом чину стварања, као и о смислу и назначењу човековом. Сваки на свој начин открива богонадахнутост писаца тих перикопа. Свештенички извештај је у плуралу- мушко и женско, а јахвеистички у сингулару. Свештеник говори о заједници људи, а јахвеист полази од једнине, али убрзо увиђа да ,,није добро да човек буде сам; да му начиним помоћника сличног њему” (Пост 2, 18). Петокњижје или Пентатеух сачињено је од најмање четири велика предања: 1. јахвеистичко (Ј), 2. елохистичко (Е), 3. девтерономистичко (Д) и 4. свештеничко (П). Постоји одређен број стихова чије порекло није познато као што су Пост. 14, 49 (Кубат, 2008, 22). Само јахвеистичко и свештеничко предање садрже извештај о стварању човека тако да ћемо их у наредним чланцима посебно анализирати.

Учење хришћанске Цркве је да безлична природа не постоји. Бог је најпре створио небо и земљу, затим воду, копно, светлост, Сунце, Месец, звезде и остале планете, затим биљни и животињски свет по врстама њиховим. На крају свега Бог је створио човека Адама по своме лику (сличног Богу), а касније је створио и жену од његовог ребра – Еву. Они су сами по својој природи били део свеукупне твари, али су били слични Богу, и у човеку Адаму, Бог је сјединио целокупну природу. Бог је у човеку Адаму и кроз њега, као човека, зажелео да има заједницу и са осталом природом коју је створио, да би на тај начин природа, иако створена ни из чега, имала вечно постојање. Створена природа је по себи небиће и не може да постоји мимо заједнице с Богом (Види: Мидић, 2008). Бог је једино човека створио по своме лику и то слободним, јер је сам Бог слободан. Циљ стварања човека као слободног бића јесте да човек оствари заједницу слободе са Богом и да на тај начин постане личност, да постане подобан Богу. У заједници слободе с другим човеком тај други човек постаје за нас личност, постаје непоновљиво биће. Због тога што поседује слободу човек може и друга бића, која нису људи, да чини непоновљивим. Јудаистичко веровање, а то потврђује и Свето писмо Старог завета, заснива се на чињеници да је Бог створио свет ни из чега, својом речју, тј. својом вољом. То подразумева да је стварање света један догађај. Ово, међутим, не би требало да се схвати у том смислу да свет, пошто је створен, сада постоји независно од Бога. Твар је сама по себи небиће, непостојање и зато не може постојати без Божије воље која је и држи у постојању (Мидић, 2009, 113-114). Дакле, да би створени свет живео вечно, Бог је на крају створио човека, тј. једну слободну личност, о чему смо раније говорили, с којом ће остварити заједницу слободе и на тај начин ће човек постати син Божији, а кроз њега ће и створена природа вечно постојати. Епископ Игнатије (Мидић) то објашањава на следећи начин:

,,Бог се, међутим, и поред пада Адамовог, није одрекао своје творевине коју је из љубави створио ни из чега и возглавио у човеку као тело његово да кроз човека, у заједници са Богом, живи вечно. Основао је нову заједницу, која ће бити вечна, Нови завет са творевином, али сада у Јединородном Сину који се родио као човек, нови Адам. Дакле, Исус Христос је нови Адам, што значи да је Син Божији и као човек, а не само као Син Божији једини прави посредник између Бога и творевине, у коме је она нашла слободни вечни савез са Богом, тј. своје вечно постојање” (Мидић, 2009, 122).

На основу изнетог можемо да закључимо да људи у међусобној заједници не могу учинити да буду бесмртне личности без заједнице са Богом у Христу зато што су створени тј. смртни по природи. Међутим, Бог је човека створио слободно из љубави, што значи да нас је створио за вечност. Ово свакако није могло да се догоди без слободног човековог пристанка.

*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага