Дан Господњи (грч. Κυριακὴ ἡμέρα, лат. Dominica die – недеља): први дан седмице, или осми дан, који су хришћани прослављали уместо суботе, од самог почетка Цркве, као литургијски дан сам по себи, или сећање на Христово Васкрсење, приносећи евхаристијску жртву и вршећи друге тајне и богослужења. Како произлази из Дела Апостолских (20, 7; уп. 2, 42 и 27, 35) и првих постапостолских списа (Игњатије Богоносац, Посланица Магнежанима IX, 1; Посланица Варнавина XV, 9; Дидахи 14, 1), Евхаристија као тајна није се вршила на дан њеног установљења већ у недељу, на дан Васкрсења и Силаска Светога Духа (Дап. 2, 1–5). „Саберите се у дан Господњи и ломите хлеб и принесите благодарење“ (Дидахи 14). За Варнаву, то је „дан осми“, дан вечности, почетак Новога Света који долази после седмога дана, символ онога миленијума у којем ће Христос царовати са праведнима. Иначе, Дан Господњи указује и на Дан Суда (Мт. 12, 36), последњи час борбе између Исуса Христа – Цара и сила зла (Рим. 13, 12; 1. Сол. 5, 2; Јевр. 10, 25; уп. Откр. 1, 10).
Дан Господњи има, дакле, два аспекта: један „недељни“ или пасхални, јер се тога дана чини успомена на новозаветну Пасху и славно Васкрсење Исуса Христа; и други „есхатолошки“, јер недеља предокуша стварност Царства Божијег, које јесте али ће и доћи (уп. Кол. 3, 1). У исто време литургијски дан, недеља, поново предокуша дан Васкрсења и Дан Господњи. Наравно, ова је ствар могућа само помоћу силе Светога Духа, јер Дух стално ставља Васкрслога Христа у свест и живот Цркве (1. Кор. 2, 4). Дан Господњи јесте дан радости и наде и он је дубоко осликао живот првих хришћана.
Замена суботе недељом сачињава, дакле, један од најважнијих догађаја Новога Завета (Св. Јустин Мученик, Апологија I, 67). Тек после Миланског едикта (313), недеља постаје дан званичног одмора. Дотада, хришћани су се ради вршења Евхаристије састајали било суботом увече, било у недељу („веома рано“).
