Девственост и уздржање представљају начин живота који је узвишенији од природног, то јест брачног. Хришћански брак, освештан у Цркви, јесте природан начин живота, у складу с нашом чулном природом и природом оштећеном грехом, који ипак има пролаз до неба и благослов Цркве. Али који живе девствено, одричући се Богом благословеног брака ради дубљег везивања за Господа, налазе се на узвишенијем путу. Тај пут није једноставан. Свети Игњатије Брјанчанинов каже: „Сједињење полова у постојећем виду је природно (палој природи). Девство је натприродно. Према томе, онај који своје тело жели да сачува у девствености, мора да га увек држи далеко од оног тела с којим природа захтева сједињење.“
Свети Оци су били веома захтевни према унутарњој чистоти. На пример Свети Василије (Велики), епископ Кесарије Кападокијске, каже: „Нисам познао жену а ипак нисам девствен. Он увиђа да се дар девствености не пројављује толико кроз уздржавање од односа са женама, колико кроз светост и чистоту душе, која се пак на свој начин добија преко страха Божијега. Оци исто тако уче да не можемо, уколико претходно нисмо стекли врлину смиреноумља, усвојити у потпуности врлину чистоте. А дар истинскога духовног знања неће нам се дати тако дуго док год страст блуда буде лежала сакривена у дубинама наше душе.
Чистота је нарочито неопходна свештеним лицима. Свештеник нема права да се жени други пут ако је постао удовац и нема права да се ожени особом која није чедна девојка. Исто такво је строго апостолско правило: свештенство не може примити особа која није девственик. Оно што је било пре крштења Црква сматра као да није ни постојало. Али ако је после крштења била нарушена девственост, због строгости апостолског правила такав не може примити свештенство.
Суштина девствености је у следећем: „Ако споља чуваш своје тело од разврата и блуда, а у себи си чинио прељубу и блуд у својим помислима, ти си прељубочинац пред Богом и твоје девствено тело ти неће донети корист“ (преподобни Макарије Велики).