„Докажи, ако можеш, да те нема – То неће бити доказ да ја јесам.“ (Иван В. Лалић)
Ови стихови Ивана В. Лалића носе печат егзистенцијалне драме која се простире између Ја и Другог, између трагања за смислом и искуством негације. Питање постојања Другог – оног кога волимо, или оног коме се обраћамо – поставља се као суштинско онтолошко питање: да ли сам ја истински, заиста „ја“ ако Ти/ти не постојиш?
У религиолошком кључу, ови стихови се могу читати као ехо паскаловске напетости између вере и невере. Блез Паскал је писао да је човек ништа без Бога – ништа до „трска мислећа“ која своју величину налази само у свести о својој крхкости и зависности од Другог. Лалићев стих, мада у први мах упућен људском другом, носи у себи могућност читања на вишем, метафизичком плану: ако Бог не постоји, да ли моје постојање има икакву ваљаност? Ако љубљени Други не постоји, да ли ја онда постојим у пуноћи свог бића, или сам само одјек празнине?
Философски, ова реченица поставља питање идентитета као релационе категорије. Ја нисам ја у изолацији. Моје „јесам“ не постоји у вакууму – оно се потврђује, гради и уобличава у односу према Теби. Мартин Бубер би рекао: „У почетку беше Однос.“ Уколико Други не постоји, онда сам ја лишен могућности да уопште будем у правом смислу речи. У томе лежи парадокс: доказивањем непостојања неког другог, не укида се само тај други, већ и моја суштина – јер је Други онај који ме чини живим, мислећим, осећајним.
Књижевно, стих поседује готово молитвену набојност. То је негација пуна чежње. Није само логичко-апсурдна конструкција, више ме асоцира на крик душе која тражи другог да би потврдила сопствено трајање. Лалић овде не изговара аксиом, већ исповедање: ако не постојиш, онда сам ја само делимично жив. Или још страшније – не постојим ни ја.
Сличан мотив налазимо код Достојевског, где Иван Карамазов поставља питање могућности морала без Бога. Тако и овде: може ли бити „ја јесам“ ако је универзум лишен Тебе – ма ко да си Ти? Бог, љубљени, пријатељ, отац, мајка, дете, смисао?
Доказивањем непостојања другог или Другог, остаје празнина – али празнина не говори да ми постојимо, већ да смо сами у свемиру који ћути.
Можда се истинско „ја“ рађа тек онда кад престанеш да покушаваш да докажеш било шта.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.