Ђакон (грч. διάκονος – слуга, служитељ) – црквени служитељ непосредно везан за епископа, изабран хиротонијом као онај који представља нижи чин и степен свештеничке службе у Цркви. Ђакони се спомињу у Делима Апостолским 6, 1–6, где се иначе чува прва напомена о организовању служења за јелинистичким хришћанским трпезама (то јест, међу Јудејима ван Палестине који су имали своје синагоге, где се Библија читала на грчком). Јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона (Дап. 6, 1–6), подвлачећи да су они примили своју службу кроз „полагање руку“, тј. у свештеном чину који су извели апостоли а преко којег се пренела сила Духа Светога. Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију коју су вршили једино црквени служитељи или апостоли. У Дап. 6, 2 – „Не доликује нама (апостолима) да оставивши реч Божију служимо око трпезе“ – реч је о улози која је припадала ђаконима у раздељивању Евхаристије и агапа (уп. Дап. 2, 42.46). Из других места произлази да су ђакони проповедали (Дап. 6, 10; 7, 2; 8, 5. 38; ђакон Филип проповеда Јеванђеље у Самарији и у другим местима) и да су вршили и друге Тајне (Дап. 8, 28).
Свети Апостол Павле описује услове уласка у степен ђакона: кандидат се уводи у службу кроз хиротонију (1. Тим. 5, 22), пошто је проверен за ту мисију (2. Тим. 3, 10), доказавши даје за то подобан (1. Тим. 3, 8.9.12).
Иако се титула διάκονος даје било ком облику служења (διακονίᾳ) у Цркви, ипак у Новом Завету она означава посебну функцију, то јест најнижи степен јерархије (као у Филипљ. 1, 1, где се јасно говори о ђаконима и епископима). Ђакони су примани чином полагања руку који су вршили Свети Апостоли (Дап. 6, 7). Они треба да испуњавају извесне посебне услове и помажу епископима како у приношењу евхаристијске жртве тако и у административним потребама. Будући да је служење за трпезом везано за агапе, а свакодневни принос је у вези са евхаристијским приносом, ђакони имају и литургијску функцију.