Ђаконик (скевофилакион, грч. остава, ризница), део је олтарског простора у храму, јужно од часне трпезе. Може бити у виду одвојене просторије завршене апсидом, код већих, или у виду нише код малих храмова. Намењен је чувању предмета за богослужење: одежди, књига и светих сасуда, због чега се и зове „сасудохранилница“, или „сасудохраниште“. Назив ђаконикон доводи се у везу са тим што је поверен бризи ђакона. У ранохришћанској архитектури налазио се уз западни део храма, десно од улаза, и ту је чувано Јеванђеље које се износило у току малог входа, као и дарови које су верни доносили за приношење на Литургији, а који су се, ради освећења, преносили у олтар за време великог входа. У средњем веку, ђаконикон је могао служити и као ризница, у којој су, међу осталим драгоценостима, чувана правна акта, попут оснивачке повеље, грамате, хрисовуље и ктиторског типика.
У живопису ђаконикона доминирају представе светих ђакона на челу са Светим Архиђаконом и Првомучеником Стефаном, као и сцене литургијског карактера, старозаветне префигурације и илустрације различитих служби.