Епископ (грч. ἐπίσκοπος, лат. episcopus – надзорник, старатељ, пастир, вођа, управитељ) – служитељ највишег степена црквене јерархије, изабран и послан кроз хиротонију да врши улогу првосвештеника евхаристијског сабрања, учитеља Јеванђеља и координатора служења и харизми у помесној Цркви (епархији). Епископско служење јесте централно и стога је неопходно Цркви; без епископа помесна Црква не може се признати као Црква. „Тамо где се налази епископ, ту нека буде и верни народ“ (Свети Игњатије Богоносац, Посланица Смирњанима, VIII, 2); епископ показује, дакле, да Црква постоји у једноме месту.
У време организовања прве Цркве, епископи су под надзором апостола, а доцније под њиховим представницима. Власт у заједници држи епископ којег је поставио апостол. Управитељи помесних заједница у којима је постојало више презвитера, претворили су се временом од свештеника који пастирствују у епископе (1. Петр. 5, 1–2). На почетку II века, у свакој помесној Цркви налазимо епископа у својству њеног главног старешине. Функција началствовања на Литургији опуномоћила је епископа као предстојатеља међу другим свештенослужитељима који га окружују.
Власт епископа у управљању помесном Црквом није јуридичке природе већ има харизматичку основу (Еф. 4, 11). Његова посебна улога зависи од изузетног дара Духа Светога (1. Кор. 12, 4–11). Свако служење врши се у јединству и узајамности Тела Христовог зато што лична харизма има свеопшту димензију. Штавише, епископско служење прихвата се као оно које има еклисијалну улогу у чину хиротоније од стране Цркве. Епископ, значи, није наметнут споља, већ он има ауторитет баш због тога што његову служба прихвата унутрашњост Цркве. Коначно, епископ не може да врши своје епископске дужности – чак ни хиротонију – без тела Цркве. Он је епископ само ако богослужи заједно са свештеницима и ђаконима, у присуству вернога народа. Он је епископ само ако учи у складу са вером сачуваном у Цркви. Презвитерство – колегиј презвитера (свештеника) – јесте круг који окружује епископа, а он сам је са-презвитер, први члан тог колегија.
Црква се налази у апостолском континуитету преко епископа, али само кад се тај континуитет верификује учењем апостолске вере. Епископ има дужност да подучава (58. Апостолски канон, 109. канон Лаодикијског Сабора). Он бдије над тачношћу апостолске вере и стара се да се она аутентично исказује.
Епископ је онај ко све овозглављује и усмерава сопственим служењем које се конкретизује у функцији онога ко предстоји на Евхаристији. У том смислу он је највиши степен црквене јерархије. Епископски трон символише његово место у Цркви (односно слику Бога Оца окруженог свештеницима и ђаконима): да служи Литургију за народ и заједно са народом. Та структура има важну есхатолошку вредност. Овако устројено литургијско сабрање прасликује коначно сабрање у очекивању Васкрслог и прослављеног Христа.
И поред свега тога што преко институције епископата помесна Црква представља саму Саборну Цркву у том месту, помесна Црква (епархија) ипак не може да сама себи хиротонише епископа, јер њега хиротонишу два или три епископа из суседних Цркава (1. Апостолски канон и 4. канон Никејског Сабора). Он је хиротонијом сједињен са својом епархијом и не врши функцију ван ње. Свакако, он је члан помесног сабора, а кад је Црква позвана да се изјасни о питањима од општег значаја, он је члан васељенског колегија епископа.
