Покајање (грч. μετάνοια, лат. paenitentia – духовна промена, кајање): тајна у којој верник, силом Духа Светога и молитвом Цркве, прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је члан. Будући да је њен циљ да поново доведе верника у стање чистоте, да „опет почне добри почетак“ (Св. Петар Дамаскин, Духовна поука I), као и да буде свестан опроштаја и обновљења које је примио на крштењу, покајање се још назива и „другом благодаћу“ или другим просвећењем (Јевр. 6, 6). Моћ опраштања грехова обећана је апостолима неколико пута (Мт. 16, 19; 18, 17–18), али је тајна установљена речима Спаситеља: „Примите Духа Светога, којима опростите грехе опраштају им се и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22–23). Тајна је практикована од самога почетка Цркве (Јак. 5, 14–16, 19–20; 1. Јн. 1, 8–10) пошто је неодвојива од крштења.
Тајна исповести претпоставља четири елемента; прва два имају лични, субјективни карактер, а друга два литургијски, светотајински или објективни карактер:
- Кајање, дакле одлука да се опрости и да буде опроштено, разоткривањем стања пада са „срцем скрушеним и смиреним“. Μετάνοια означава духовну промену, обновљење ума; не само жалост, тугу, или пасивно сажаљење, него дубоко обраћење, суштинско преусмеравање живота.
- Исповедање грехова пред свештеником, односно молитва верника упућена Цркви да му се опрости, те да поново буде примљен у заједницу. То је тренутак када верник признаје своју недостојност: „Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). У раној Цркви исповест беше јавна, ради помирења са целом заједницом, а тежи случајеви били су обзнањивани епископу. Временом је исповест изгубила јавни, а добила лични карактер.
- Молитва за опроштај и свештениково разрешење стављањем епитрахиља а затим и руке на главу онога који се исповеда. Разрешење или „молитва измирења“ нема декларативни карактер, него призивни, јер свештеник који изговара опросну молитву само је сведок, док Христос, који невидљиво стоји, прима исповедање.
- Помирење са заједницом и радост враћања која се прославља у тајни причешћа. „Велика радост бива на небу за једног грешника који се покаје“. Начелно, тајна исповести врши се пре Тајне Евхаристије, али пошто покајање има стални карактер, она се може вршити и независно од причешћа.
Независно од ритма причешћивања, које свакако треба да буде што чешће, вернике треба упућивати да упражњавају стално покајање и исповест, као непрестано актуализовање благодати примљене на крштењу.