Света тајна крштења (грч. βάπτισμα, лат. baptiso, baptisimo – погружење, погрузити) – литургијски чин трократног погружења у воду, којим се човек преизмењује у „нову твар“, добија на дар опроштај грехова и присаједињује се новоме животу у Христу. Kрштење представља чин умирања старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења – стварна могућност да се умре и да се „роди одозго“ – дато је сваком човеку. Крштење је Света тајна уласка у Цркву, Света тајна иницијације. Оно није приватни чин, већ свечани чин целе Цркве.
Обред крштења састоји се од чина оглашења и самог чина крштења. У случају крштења одраслих, оглашење треба да се изврши дан раније. Оглашење се састоји од три запрећења (заклињања, егзорцизма) и исповедања вере (читања Символа вере). Чин крштења почиње освећењем воде, потом се врши освећење уља и помазивање воде и крштенога њиме и, коначно, само крштење – трократно погружење у име Оца и Сина и Светога Духа. Потом се новокрштени облачи у белу одежду, символ новог човека.
Данас је уобичајено да се крштавају деца, али променом политичких околности у православним земљама, крштавање одраслих поново добија на значају. Ово указује на потребу обнове праксе Катихизације, образовања кандидата за крштење. У раној Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом у трајању од једне до три године. Посебна улога Великог поста била је управо припрема кандидата за крштење, (у чину Литургије Пређеосвећених Дарова сачуване су молитве за оглашене). После неопходне провере катихумена, која је вршена на Велики петак, на Литургији Велике суботе вршило се групно крштење. Литургије великих празника (Пасхе, Божића, Богојављења, Педесетнице) на којима се уместо Трисветог пева Ви који се у Христа крстисте, управо су оне Литургије на којима су обављана групна крштења.
