Празник Воздвиженија Часног и Животворног Крста који спада у ред дванаест празника, а Црква га прославља 27/14. септембра. Овим великим и значајним празником прослављају се два догађаја – чудесни проналазак Часног Крста Господњег, и повратак, доношење Часног Крста из Персије у време цара Ираклија (610–641). Празник Воздвижења је празник победе хришћанства, али то није спомен само победе из прошлости већ је то подсећање на неодвојивост победе и крста, јер победа хришћанства води само преко крста и страдања. Крст је символ искупитељне жртве Христове и зато је као подсећање постављен на почетак црквене године, одмах после Рођења Пресвете Богородице. Ако је Рођење Богоматере увод у тајну Оваплоћења, Крстовдан нам навешћује страдање, али и Васкрсење.
Успомена Воздвижења Часног Крста почела је да се слави у Јерусалиму, одмах пошто га је Света Јелена, мати цара Константина, 326. године пронашла на Голготи. У почетку је ово био само локални празник, да би у V веку, у време Светог Јована Златоуста, био пренесен у Цариград. Пошто је цар Ираклије вратио крст у Цариград, празник се проширио по целом хришћанском свету.
Крстовдан има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Оданије је 4. октобра/21. септембра. Служба празника поништава васкрсну (недељну) службу. Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога Крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славословља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде , износи Часни Крст из олтара, застаје пред царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева Господи помилуј сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако Типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога Крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.
