Свештенослужитељи у почетку нису носили одежде приликом вршења Свете Евхаристије и осталих свештених радњи. Али изгледа да су одежде веома рано уведене у употребу, по угледу на јудејску праксу. Теолошки смисао одежди јесте да свештенослужитељ не врши Свете Тајне сам по себи, него силом Христа и свештенством Цркве, које поседује кроз хиротонију Духом Светим, „обучен благодаћу свештенства“, према речима молитве херувимске песме. По одеждама се разликују и поједини степени свештенства. Иако је било неминовно да током векова претрпе одређене промене, у основи су одежде клирика задржале свој стари облик.
Постоји седам свештеничких одежди, према броју харизми Светог Духа и светом броју пуноће, које се деле аналогно према три степена свештенства, од којих сваки носи одежде непосредно нижег степена, које понекад имају незнатне разлике, да би више одговарале том чину. Тако ђакон носи три одежде, према светом броју (стихар, наруквице и орар), презвитер пет, према броју чула (три ђаконске, и још појас и фелон) и епископ, због пуноће свештенства, седам (пет презвитерских и још две – омофор и надбедреник). Разни тумачи су давали различит богословско-симболички смисао одеждама. Најустаљенија референтна тачка јесу стихови псалама који се читају приликом облачења сваке појединачне одежде за служење Свете Литургије. Свештенослужитељи облаче „комплетне“ одежде приликом служења Свете Литургије и на појединим другим богослужењима, када је то предвиђено Типиком, као што је јутрење Велике суботе, вечерње Великог петка, Пасхе и Педесетнице. Приликом вршења свих осталих Светих Тајни, као и на входу на вечерњу и приликом читања Јеванђеља на јутрењу, свештеници облаче епитрахиљ и фелон, епископ епитрахиљ и омофор, а ђакон стихар и орар. На осталим обредима, који су од мањег значаја, свештеник облачи само епитрахиљ.
Боју одежди одређује период црквене године и празник. Предвиђена је тамноцрвена и љубичаста боја одежди током Велике Четрдесетнице, а бела на Пасху и у пасхалном периоду, као и приликом вршења Свете Тајне крштења и читања Јеванђеља на васкрсном јутрењу. Епископски омофор је увек беле боје.
Архијерејским одеждама су, у циљу истицања архиерејског достојанства, постепено додавани и неки други специфични знаци распознавања, као што је напрсни крст, енколпион са иконом Богородице (панагија), жезал, митра и трикирије и дикирије. Неке од ових инсигнија употребљавају и игумани ставропигијалних манастира, као што је пастирски жезал, док су друге дате презвитерима, као знаци дужности, као што су крст и надбедреник. Што се тиче инсигнија архијерског чина, већина њих су непознатог порекла и није могуће одредити годину њиховог увођења.