У савременом друштву однос између догме и етоса све чешће се представља као супротност: догма се доживљава као непромјенљив систем вјерских истина који ограничава слободу, док се етос своди на промјенљиве моралне норме прилагођене духу времена. Такво разумијевање доводи до двоструке опасности: са једне стране, догма се одваја од живота и постаје идеолошки принцип стран свакодневном животу човјека, а са друге стране, етос се одваја од истине вјере и постаје производ културних и друштвених околности. Основна теза ауторског текста која ће се разматрати јесте:
Како православно Предање разумије узајамни однос догме и етоса и на који начин тај однос омогућава аутентичан одговор на изазове модерног доба, без нарушавања идентитета Цркве и без изолације од савременог свијета?
У складу са постављеном тезом, радна хипотеза овог ауторског текста гласи: Православно Предање не познаје раздвајање догме и етоса, јер догма представља основ живота у Истини, који обликује начин живота, док је етос њено егзистенцијално остварење у личности и заједници. Управо зато Црква не стоји пред избором између вјерности Предању и дијалога са модерним свијетом, него је позвана да кроз непромијењену догматску истину непрестано изнова обликује свој етос у историјским околностима сваког времена.
Етимологија израза догма и етос
Ријеч догма (грч. δόγμα) потиче од глагола δοκεῖν, који значи мислити, сматрати, држати или вјеровати. У свом изворном значењу означавала је мишљење, одлуку или став који је прихваћен као важећи и обавезујући, односно она представља утврђену истину (упор. Пено, 2014: 35-47). Током историје њено значење се постепено развијало: од појма који је у античком свијету означавао јавне одлуке или философска учења (упор. Πλούταπσος, Ἠθικά: 14В; Στέλιορ, 1982: 69-82) до специфично хришћанског значења које је задобила у животу Цркве (што се односи на мјесто из Дап 15, 28:
Угодно би Духу Светоме и нама, одакле етимолошки потиче израз догма: [грч. Ἔδοξε γὰπ τῷ Ἁγίῳ Πνεύματι καὶ ἡμῖν]). Тако је догма постала саборски потврђена и Духом Светим посвједочена истина вјере, која не представља плод апстрактног умовања, него вјерни израз богооткривене истине и живог искуства Цркве.
Ако догма представља истину вјере, онда је етос (грч. ἦθορ) њено егзистенцијално пројављивање у животу Цркве. У старогрчком језику ријеч ἦθορ првобитно означава пребивалиште или уобичајено мјесто боравка, а затим навику, карактер и трајно усмјерење личности (Liddell–Scott–Jones, A Greek–English Lexicon, s.v. ἦθορ). Код Аристотела етос представља темељ врлинског живота, јер се врлина не стиче само знањем, него обликовањем карактера кроз навику (ἔθορ) и васпитање (Аристотел, Никомахова етика, II, 1, 1103а14–26). Насупрот томе, ππᾶξιρ означава дјеловање, чин или конкретну активност (Аристотел, Никомахова етика, VI, 5, 1140b6–7). Праксис је, дакле, спољашњи израз живота, док је етос његов унутрашњи темељ. У православном богословљу етос није сведен на морални кодекс, него означава начин постојања који извире из заједнице са Христом и остварује се у литургијском и подвижничком животу Цркве. Стога је праксис аутентичан само онда када произлази из етоса, као што је и етос истинит само ако је укоријењен у догми.
У свјетлу наведеног, постаје јасно да су свети оци Цркве однос догме и етоса разумијевали као неодвојиво јединство, које је своју пуноту налазило у мисији Цркве. За њих догма није представљала затворени систем апстрактних истина, нити је етос био пука морална пракса, него је обоје било усмјерено ка свједочењу Јеванђеља у конкретним историјским околностима. Управо због тога светоотачко насљеђе не нуди само историјски образац, већ и трајни критеријум за разумијевање савремених мисионарских изазова. Вјерност догматском Предању никада није значила повлачење из свијета, већ способност да се непромијењена истина вјере саопшти на начин разумљив човјеку сваког времена, без нарушавања њеног суштинског садржаја.
У том контексту нарочито је значајна мисао Светог Василија Великог, који прави јасну разлику између догме и проповиједи: „Једно је догма, а друго проповијед; догме се прећуткују, док се проповиједи јавно објављују.“ (уп. Свети Василије Велики, О Духу Светоме, XXVII, 66). Овај исказ не треба разумјети као супротстављање догме и проповиједи, нити као позив на скривање догматске истине. Свети Василије овдје говори о различитим људима и различитим нивоима црквеног живота. Догма припада унутрашњем животу Цркве и открива се онима који су кроз вјеру, крштење и литургијско заједничење постали њени чланови, док је проповијед усмјерена према онима који су изван Цркве, као први позив на вјеру и заједницу са Христом (уп. Пено, 2014: 44). Стога се разлика не односи на садржај истине, већ на педагошки и мисионарски начин њеног саопштавања.
Овај светоотачки принцип задржава своју актуелност и у савременом контексту. У времену када се Црква суочава са плурализмом, секуларизацијом и новим облицима културне комуникације, њена мисија не подразумијева прилагођавање догме духу времена, већ разликовање између непромијењеног садржаја вјере и начина његовог свједочења. Управо у томе се открива органско јединство догме и етоса: догма остаје мјера истине, етос постаје њено животно оваплоћење, а проповијед њен мисионарски израз упућен свијету.
Узроци секуларизације израза догма
Секуларизација израза догма представља посљедицу сложених културних, друштвених и интелектуалних процеса који су обиљежили модерно доба. Један од њених основних узрока јесте постепено одвајање вјерског мишљења од ширег јавног и научног дискурса, при чему су појмови који су првобитно припадали богословском језику почели да се употребљавају у потпуно другачијим семантичким оквирима. Развој просвјетитељског рационализма (XVIII вијек), наглашавање аутономије људског разума и критичког преиспитивања традиционалних ауторитета довели су до промјене односа према појму догме, која је све више схватана као супротност слободном истраживању и критичком мишљењу (уп. Флоровски 1991, 103).
Поред тога, модерна индивидуализација вјере допринијела је слабљењу свијести о нераздвојивој повезаности догматског учења и живота црквене заједнице. Догма је у секуларном контексту често сведена на апстрактни систем тврдњи или наметнутих ставова, при чему се занемарује њено изворно значење као израза живог искуства Цркве. Таквим процесом нарушава се равнотежа између учења и живљења, јер се богословска истина издваја из литургијског и егзистенцијалног контекста у којем она задобија своју пуноту (уп. Флоровски, 2005: 55).
У православном богословском разумијевању, ова равнотежа се очувава кроз литургијски живот Цркве, у којем догма није само теоријско учење, него живљена истина вјере. То би значило да у богословљу сви аргументи произилазе post factum, тј. сви се заснивају на искуству (уп. Шмеман, 2021: 30). Литургијске радње своје пуно значење добијају управо кроз догматску основу, јер изражавају и актуализују вјеру Цркве. Искуство благодати манифестује се прије свега кроз евхаристијско сабрање, у којем човјек учествује у заједници са Богом.
У том контексту, са друге стране, боговиђење (грч. θεωπία; данас теорија представља хипотезу која није експерментално доказана) не представља интелектуално сагледавање божанских истина, већ има сотириолошку и егзистенцијалну улогу у сусрету човјека са Богом. Оно означава искуствено познање Бога, које се остварује благодаћу и које повезује догматско учење са живом стварношћу вјере. По ријечима Светог Григорија Богослова „праксом се усходи ка теорији“ (Γπηγοπίος Θεολόγος, Λόγορ 20, 12, PG 35, 1080 B). На тај начин догма остаје неодвојива од литургијског живота, а учење и пракса чине јединствену цјелину.
Догма и етос слободе: Завршне напомене
У завршном осврту, важно је нагласити да се проблем односа догме и етоса у савременом контексту не исцрпљује у питању прихватања или одбацивања одређених вјерских формулација, већ у питању њиховог правилног разумијевања. Сам израз проблем (грч. ππόβλημα [Liddell–Scott–Jones, A Greek–English Lexicon, s.v. ππόβλημα]) води поријекло од старогрчког глагола πποβάλλω, који је састављен од префикса ππό (испред, пред, напријед) и глагола βάλλω (бацити, положити, ставити). Дословно, именица ππόβλημα означава „оно што је постављено испред“, „оно што је избачено пред некога“ или „препреку која се налази испред“. У пренесеном смислу, тај израз означава питање, тешкоћу или задатак који стоји пред човјеком и захтијева промишљање, рјешавање или превазилажење. Управо овај изворни смисао открива да проблем није само препрека, већ нешто што се поставља пред мисао као предмет испитивања и интелектуалног напора.
У том смислу, савремени изазов догме није у њеној непромјењивости, него у опасности да буде издвојена из живог искуства Цркве и сведена на апстрактни систем идеја. Православно Предање показује да истинска слобода не произилази из ослобађања од догме, него из њеног животног усвајања, јер догма није спољашње ограничење човјека, већ откривење пуноте живота у Христу. Дакле, главна опасност се крије у оклопу индивидуалног морализма који човјека лишава живота и отуђује га од
њега самог, манифестујући се тако кроз проблем разлике између стварности и утопије, односно између истинитог и вјештачког остварења живота (уп. Јанарас, 2007: 211). Стога се истински проблем не исцрпљује у моралном несавршенству човјека, већ у егзистенцијалном прекиду заједнице са извором живота, усљед чега се и само постојање своди на привид аутентичности, умјесто на њено истининско остварење.
Етос Цркве представља управо простор у којем се истина остварује, јер оно што се догматски исповиједа постаје начин постојања заједнице и личности. Зато се јединство догме и етоса може разумјети као темељ аутентичне хришћанске слободе: слободе која није произвољност ни пијетистички морализам, него учешће у истини која преображава човјека.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“