Омофор (грч. ὠμοϕόριον, од ὦμος – раме и φόρος – носити) је део одежде који архијереј носи на плећима, на раменима, „нараменик“. Реч је о дугачком и широком платну које подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ, само што је шире и дуже, и ставља се преко сакоса, тако да се једним крајем спушта напред на груди, а другим натраг на леђа епископа. Без омофора архијереј не обавља ниједну службу.
Раније је омофор прављен од вуне, јер означава заблуделу овцу, то јест грешни људски род. Архијереј са омофором символизује Доброг Пастира – Христа Спаситеља – који на својим плећима носи заблуделу овцу. Стога се приликом облачења у омофор изговарају речи: На рамена, Христе, узевши заблуделу природу, вазнео си се и привео је Богу и Оцу. Услед таквог значења омофора, он се за време служења Литургије неколико пута скида и поново ставља.
У оним тренуцима када сам архијереј символизује Христа, он је у омофору, а када се чита Јеванђеље, обавља велики вход или врши претварање светих дарова, омофор са архијереја се скида, јер се у Јеванђељу и светим даровима онима који се моле јавља сам Христос. Обично после првог скидања омофора са архијереја, њему се ставља други, мањи, који се за разлику од првог, „великог“, назива „малим“ омофором. Мали омофор се са оба краја спушта напред на груди архијереја и по дужини је знатно краћи. Према истраживањима, за најстарији облик епископског омофора треба сматрати управо тај мали омофор.