Васкрс, Пасха (грч. Χριστιανικό Πάσχα), највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша.“ (1. Кор. 15, 14).
Назив Пасха потиче из јеврејског и значи „прелазак“. Пасха је наслеђена из јудејског предања као главни и велики празник, „празник над празницима“ и „славље над слављима“. Прелазак преко Црвеног мора и прелазак из египатског ропства у земљу слободе, што је представљало историјски садржај јеврејске Пасхе, сматран је за слику (грч. τύπος) и покривен је преласком Господњим, а кроз Њега и људског рода, из смрти у живот кроз Његово Васкрсење из мртвих.
Како је у прва три века хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса, Црква је на Првом Васељенском Сабору у Никеји (325) донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Напуштајући 14. нисан, датум јудејске Пасхе, Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт.
Васкрс је покретан празник који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља и она је практично један празник.
Служба Васкрсењу Христовом у одређеној мери почиње већ на вечерњу пре Литургије Велике суботе, али потпуно свечано почиње на јутрењу које се по обичају служи тачно у поноћ и носи назив Светло (Васкршње) јутрење.
Пре пасхалног јутрења, цели храм се испуњава миомирисом тамјана у знак обилне благодати коју смо добили кроз Васкрсење Христово. Свештенослужитељи се одевају у сав свој „најсветлији чин“, то јест у комплетну одежду. Након завршетка полуноћнице, још уз затворене двери и навучену завесу, свештенослужитељи у олтару почињу да поју васкрсну стихиру 6. гласа: „Васкрсење Твоје, Христе Спасе, анђели поју на небесима, и нас на земљи удостој да Те чистим срцем славимо“.
Затим се царске двери отварају, и почиње крсно ходање око храма, као приказивање мироносица које су журиле ка Спаситељевом гробу „у рано јутро“ – да би помазале Његово тело. За време крсног ходања сви поју „Васкрсење Твоје, Христе Спасе…“ Обилазећи храм, свештенослужитељи и црквенослужитељи с иконама и барјацима заустављају се испред његових затворених врата лицем окренути ка западу. Настојатељ изговара возглас јутрења – „Слава Светињи“, потом свештенство трипут поје тропар Пасхе: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Хор га трипут понавља. Затим настојатељ објављује стихове Пасхе – „Нека васкрсне Бог и нека се развију непријатељи Његови“, а хор на сваки стих поје тропар „Христос васкрсе“. Потом се врата храма отварају, прасликујући камен који је одваљен од гроба Господњег, и сви улазе у храм уз појање тропара Пасхе. Ђакон изговара велику јектенију, после које почиње „испуњен неземаљског одушевљења“ Пасхални канон преподобног Јована Дамаскина, један од најлепших канона православног богослужења, „образац и врхунац савршенства пасхалних песама“. Канон се врши с максималном свечаношћу. Он се поје у целости, а почетак сваке песме запева свештенство у олтару. После сваке песме канона поје се катавасија (понавља се ирмос) и изговара мала јектенија. На свакој песми канона сви свештеници наизменично врше потпуно кађење храма. Јереј иде са крстом и тросвећњаком у рукама и поздравља оне који се моле клицањем „Христос васкрсе!“ За тропаре канона Устав одређује да се поју на 12, то јест 2–3 тропара сваке песме требало би да се понављају толико пута да би се добио број 12. Тим бескрајним понављањем ликујућих редака пасхалних канона, Устав хоће да поучи нечему веома важном и суштинском, „да нас позове на радост дубоку и разбориту“.
После канона поје се светилни „Телом уснувши…“, недељне стихире на хвалите и свима добро познате стихире Пасхе – „Пасха свештена данас нам се показа“ – са припевима „Нека васкрсне Бог“.
Надаље се чита чувена Беседа Светог Јована Златоуста на Пасху – „Ако је неко благочестив и богољубив…“ У тој беседи се, на основу приче о радницима у винограду (Мт. 20, 1–16), сви – и они који су радили од првог часа и они који су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – позивају да се насладе пасхалном свечаношћу, да уђу у радост Господа свога.
Потом се изговара сугуба и прозбена јектенија, па следи завршетак јутрења. У празничном пасхалном отпусту се као уводна фраза јавља унеколико измењени тропар Пасхе „Христос, који је васкрсао из мртвих, који је смрћу смрт уништио и свима у гробовима живот даровао, истинити је Бог наш…“
Након јутрења се служи први час. Неопходно је рећи да су часови Светле седмице (Пасхални часови) сасвим посебна врста часова. Они се не састоје од обичних псалама, већ од пасхалних песама, истих за сваки час, и поју се. Тај исти поредак замењује полуноћницу и повечерје.
Следи Литургија Светог Јована Златоустог. После возгласа „Благословено царство…“ поје се тропар „Христос васкрсе…“ и стихови „Нека васкрсне Бог“, као на почетку јутрења. Овакав пасхални почетак бива током целе Светле седмице на сваком јутрењу, Литургији и вечерњу. У целој Светлој седмици поју се празнични антифони Пасхе, изговара се уводни стих. Наместо Трисветог се у Светлој седмици поје: „Ви, који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја“.
Главна специфичност пасхалне Литургије првог дана празника представља то што Јеванђеље, 1. зачало од Јована, које приповеда о Божанству Господа Исуса Христа („У почетку беше Реч…“) читају свештенослужитељи на разним језицима, нарочито на древним: јеврејском, грчком и латинском, на којима је био исписан натпис на Спаситељевом Крсту. Такво читање подсећа да се апостолска проповед распростирала по целом свету, међу свим народима.
У својству задостојника поје се ирмос 9. песме пасхалног канона „Светли се, светли, нови Јерусалиме“ и припев „Ангел вапијаше благодатној“.
На крају Литургије се наместо „Благословен који долази у име Господње“, „Видесмо светлост истиниту“, „Нека се испуне уста наша“ и „Нека буде име Господње“, „Слава Теби, Христе Боже…“ поје „Христос васкрсе“. Отпуст је пасхални, као и на крају јутрења.
Молитва „Царе Небески“ је укинута до празника Педесетнице.
Вечерње првог дана Пасхе представља сасвим посебно, веома свечано богослужење. Увече на дан Пасхе, као што знамо, Господ се јавио својим ученицима, али Томе с њима није било. Управо се о том догађају приповеда у Јеванђељу, које се чита на вечерњу првог дана Пасхе. Ради читања Јеванђеља одређен је вход са Јеванђељем.
На тој служби се поје такође велики прокимен – „Ко је Бог велики, као Бог наш, Ти си Бог, чиниш чуда“. Велики прокимен се разликује од обичног тиме што се на њега не припева један, већ три стиха. Стога се обични прокимен објављује три пута, а велики – пет. Велики прокимен звучи веома свечано, и одређује се само за посебне дане у години.
Стихире на стиховње поју се са стихирама Пасхе: „Пасха свештена данас нам се показа…“
Тако се служи вечерње и у свим осталим данима Светле седмице, али једино вход бива с кадионицом, а не с Јеванђељем, и Јеванђеље се не чита. Сваког дана се поје посебан велики прокимен.