Плаштаница (грч. ἐπιτάφιος) – платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непосредно после скидања са крста. Развој плаштанице прилично је сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог петка. Воздух је био символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерња Великог петка и полагао га на сто у средини храма, где му се народ поклањао до краја јутрења Велике суботе. Тада је (на јутрењу Велике суботе), на трисветом великог славословља, које се појало споро, по угледу на сахрану мртвих, Јеванђеље обношено у литији и полагано – иконично сахрањивано – на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Символизам и пракса Великог петка утицали су на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Христа. Представа мртвог Христа на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par exellence символ Христа, да би доцније постепено прерасла у самосталан литургијски „предмет“, у плаштаницу, која се, додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, развила у „оплакивање Христа“ (грч. Επιτάφιος θρήνος), док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму.
Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама вечерња Великог петка и полагана је, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља, итд.) до момента символичног „полагања у гроб“ после завршетка „опела“, односно јутрења Велике суботе (служба оплакивања Христа). Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на којем је, по предању, тело Христово било припремљено за полагање у гроб и који је био у Јерусалиму, а затим у Ефесу, док у време Мануила I Комнина (око 1160.) није пренет у Константинопољ, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на свету трпезу или кувуклију Светог гроба, да би се што више истакла његова символичност. Када се једном стигло до ове тачке било је лако да се дође до погрешног тумачења овог стола и да се он почне сматрати гробом Господњим (Христовим гробом), а полагање Јеванђеља и плаштанице на њега почело се сматрати за полагање у гроб и, на крају, да би конфузија била потпуна, на њему је почела да се служи Света Литургија Велике суботе. На Светој Гори и у манастирима који држе стари исправнији Типик, као и у словенским црквама, Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум.