После причешћа народа, свештеник излази кроз Царске двери на амвон и, благосиљајући народ руком, гласно говори: Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје. После овог возгласа појци, као да у име верних објашњавају зашто се називају „наслеђем Божјим“, певају стихиру:
Видјехом свјет истиниј, пријахом Духа Небеснаго, обрјетохом вјеру истинују, Нераздјељњеј Тројицје поклањајемсја, Та бо нас спасла јест.
Видесмо светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту, клањајући се Нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла.
Будући да се у овој стихири говори о примању Духа Светога, она се не пева у периоду од Васкрса до Педесетнице, него је од Васкрса до оданија замењује тропар Христос воскресе, од Вазнесења до његовог оданија тропар Вознесалсја јеси во славје, а у Духовску заупокојену суботу тропар Глубиноју мудрости. За време певања ове химне, премешта се дискос са Свете трпезе у проскомидију.
