У храму, а нарочито у олтару, треба да горе свеће од чистог воска. Јер оне не служе само да осветљавају, него су и израз молитве, и символизују чистоту душе, смиреност, послушност, оданост и љубав; осим тога оне су жртва усрдности, која се приноси Богу. Свети Симеон Солунски о томе каже: „Восак као предмет мекан и који се лако савија, значи нашу послушност и готовост покајати се у свом грешном животу; восак, који се сабира из мноштва цветова означава принос, који чине сви хришћани; восак, као предмет, који сагорева, значи наше обожење, то јест природу нашу очишћену божанственим огњем, и најпосле восак, у коме гори огањ, или та сама светлост, која без престанка гори, значи сједињење и непоколебљивост наше љубави и мира“.
У Старом 3авету захтевало се је, да предмети за жртву буду чисти, да уље буде чисто (Излазак 27, 20), смола којом се кади миришљава и чиста (Излазак 30, 34), животиње које се приносе на жртву без мане (Лев. 22, 20-22). Зато се и у Новом Завету у храм приноси, између осталог, и чисти пчелињи восак.
Наш народ сматра пчелице за Божје слушкиње, „монахиње“, које девствено живе и раде, приносећи Богу восак као дар.
