ПИШЕ: Мр Смиља Влаовић
Црква на Љубовићу је још једна у низу од пет цркава колико их је било на малом простору Старе вароши, у Подгорици, која је дочекала петнаести вијек и османлијско освајање. На брду Љубовић постојала је црква која је била већих димензија него црква на Чепурцима, али није запамћено коме је била посвећена.
Андрија Јовићевић у Зети и Љешкопољу каже да је на Љубовићу постојала црква, али да су темељи уништени јер је на том мјесту подигнут шанац: ”На Љубовићу, изнад Подгорице, била је црква, и њени су се темељи до скоро познавали. Ту је доцније подигнут шанац и онда су темељи цркве уништени“, Јовићевић казује да је црква на Чепурцима била капела оној на брду Љубовић.
Павле Ровински у Черногорији записује да је код ”попа Захарија Поповића постојао турски ферман који се односи на Љубовићку цркву која сада не постоји.”
Нешо Станић у Збирци примјера и поука записује да је на врху брда Љубовић постојала црква, која је доласком Турака порушена, а касније је на том простору неки Турчин по имену Аљо Каписазовић сијао кукуруз и истријебио и последњи црквени камен. Станић још каже да је тај Турчин изгубио и два сина Дуља и још једног од седам година, чије име није запамтио. Дјеца су погинула када се се купали током љетњих мјесеци на Морачи, и тад је отац погинулих дјечака рекао да је разлог те погибије то што је раскопао и користио црквено земљиште. Након њих двојице, наредне године Аљу је погинула и ћерка Хава. Поменути Аљо је умро 1870. године.
Положај љубовићке цркве је био такав да је доминирала околним простором, па није тешко претпоставити да је у османлијској најезди она можда и прва настрадала.
Богумил Храбак на основу својих истраживања млетачких архива каже да је мермер са једне од подгоричких цркава (можда баш љубовићке) искоришћен за грађење хамама у Љешу. Трагајући за подацима, као и распитујући се код становништва у поменутом граду, дошли смо до податка да је тај хамам заиста постојао, али да је давно срушен и на његовом мјесту изграђени други објекти.
Са стране брда Љубовић гдје се налази гробље Чепурци налазио се каменолом чији се усјеци и данас могу видјети, а одакле је вађен камен за изградњу различитих објеката.
Након другод свјетског рата, простор на којем је била црква је покривао војни објекат и био је ограђен жицом. Почетком овог вијека војни објекат је замијенио неки други објекат, такође, ограђен жицом, а посљедње двије године на врху брда Љубовић налази се импровизовани рекреативни парк.
Црква на Чепурцима
Као што смо већ поменули црква Рождества Пресвете Богородице, на Чепурцима била је придворна црква љубовићкој цркви.
Ова црква је типична гробљанска црква са једним бродом, полукружном апсидом и звоником на преслицу са три отвора.
Обновљена је 1890. године када је и подигнут и звоник. Изнад улазних врата је плоча са сљедећим записом: ”Под владом Њ. В. Књаза Николе и ослободиоца Зете! Вјековима срушен храм свете Госпође обнови и сагради за вјечну успомену Хаџи Мито Михатов 1890. године.”
Постоји предање о којем је говорила Ана Шестић, у документарном филму Подгорица за незаборав III ,аутора М. Матовића, које говори о томе како је уопште обновљена црква на Чепурцима. Наиме, обнова црква је финансирана од јерменских пара, јер су Јермени долазили да ратују као турски вазали и одсиједали код Мита Миличковића, тадашњег имућног трговца. Одлазећи у рат, они су новац остављали Миту Миличковићу, да им га чува до повратка. Међутим, како су ратови били тешки и крвави, велики број Јермена није се враћао, а новац се гомилао, па је Мито Миличковић писао владики Митрофану Бану и тражио благослов да се тим новцем обнови црква Свете Госпође на Чепурцима. У митрополијској Архиви из 1890. године, мјесеца јула постоји молба Митра Миличковића којом тражи благослов за подизање цркве: “Црква ће бити следеће величине: дужине метара 6, ширине међу зидове 4 и ½ метра, висине 4 метра сводом закључена лијепе израде.“
Црква је обновљена, а хаџи Мито Миличковић је себи направио ктиторску гробницу поред саме цркве. Нешо Станић казује да је Митро Михатов Миличковић имао око 80 година кад је почео градњу цркве. Црквена општина Подгорица је обновила споменик 1972. године.
Током Другог свјетског рата у цркви није служено што закључујемо на основу тога јер се не налази на списку распореда богослужења подгоричких парохија. Из Архива митрополијског 1942. године сазнајемо да црква нема црквених утвари, појца, књига и послужитеља и да се из тог разлога у њој не може служити. У извјештају из 1943. године се као разлог престанка богослужења наводе материјални недостаци.
У извјештају из 1950. године стоји да је храм Свете Госпође стављен по заштиту ФНРЈ-а. Настојатељ је био свештеник Душан Радовић који наводи да је црква у лошем стању и да јој треба: “1. Одстрањивање -одвајање воде споља, цементирање појаса око цркве, 2. кречење цркве споља и изнутра; 3. Измена прозора и стакала; 4. набавка нових столова и ормана оштећених током рата и окупације.“ Укупна цијена трошкова је била процијењена на 30.000 динара.
Црква Свете Госпође је деведесетих година прошлог вијека административно и даље припадала цркви Св. Георгија, под Горицом, тако да је у њој служено чредно сваке суботе, а настојатељ је био отац Момчило Раичевић.
Од 2003-2014. године, почиње прва фаза обнове цркве када је настојатељ био отац Велибор Џомић. У том периоду, због великих пројеката које је ЦО Подгорица имала пред собом, као што су изградња Храма Христовог Васкрсења и остале нужне поправке осталих цркава, на цркви Свете Госпође урађене су неопходне поправке како би она била оспособљена за богослужења. Тако да су у тој првој фази урађене хитне поправке на крову, кречење, поправке иконостаса, који су радили браћа Ђиновски, набављање црквених утвари и књига.
До 2003. године црква је била отворена само суботом, а након тога добија сталног црквењака Сашу Боту Лазаревића, тако да је била отворена свакодневно. Послије Саше Лазаревића, црквењак је био Борис Радуловић.
Након 2015. године креће темељна обнова цркве. С обзиром на то да од обнове 1890. године, није било услова за већа улагање, црква је вапила за детаљном реконструкцијом, тако да по Васкрсу поменуте године, са благословом митрополита Амфилохија, настојатељ цркве отац Миладин Кнежевић креће са комплетном реконструкцијом цркве, која је комплетно реновирана и фрескописана.
Прије детаљне грађевинске обнове кренула је и обнова богослужбеног живота. Свете Литургије су служили прво отац Велибор Џомић, након њега и отац Миладин Кнежевић сваке суботе, као и остали подгорички пароси чредно, јер се црква налази у активном градском гробљу, а субота је дан у седмици који је посвећен молитвеном сјећању на упокојене. Црквењак у цркви Рождества Пресвете Богородице је Драган Вујисић.
Због правно-имовинских проблема рад на цркви је био паузиран током 2016. године, јер се црква тренутно води на градско гробље.
Све је већи број вјерника који присуствује богослужењима, организује помене својим ближњима и дају прилоге за душу упокојених. Један од приложника ове цркве јесте и Вјера Драговић, праунука хаџи Митра Миличковића, која је обновила и гробну плочу хаџи Митра Миличковића, свога прадједа по мајци.
На основу досад доступне и истражене грађе на домаћем терену, познато је да је на простору некадашње древне Рибнице, а данашње Старе вароши, у Подгорици постојало пет цркава: двије цркве у комплексу манастира Св. Марка, на Драчу, црква на Чепурцима, црква на Љубовићу и црква Св. Георгија, под Горицом. Број џамија које су Турци подигли својим доласком исти је као и број православних светиња. Осим цркава познато је да су постојале и двије капелице, једна у тамници Јусовача, а друга у некадашњој кући Чубрановића, а садашњем либанском ресторану Byblos.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Следећи текст који припада пројекту „Трагом старих светиња“, на нашем порталу биће објављен у среду 5. фебруара 2025. године.
