Литургијска пракса изнедрила је неке заједничке облике завршних молитава, заједничке за сва, или само нека богослужења.
- Најобичнија завршна формула је мало славословље. Има више врста малог славословља:
а) Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова (Амин).
Веома старо исповедање Свете Тројице, уобличено током сукоба са тринитарним јересима. Може се рећи да је ово најчешћа молитвена формула која се користи како на почетку молитава и песама, тако и на крају.
б) Возгласи: Јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова (Амин)… Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу… Јер си благ и човекољубив Бог… Јер Тебе хвале све силе небеске… итд.
Славословље има свој основ како у Св. Писму, тако и у Предању, оно је стара традиција из првих векова. Говори Светих Отаца почињу малим славословљем.
- На славословље народ одговара речју Амин. Амин је завршна формула како славословља, тако и песама и молитава и значи: заиста, нека буде тако, и прешла је из јудејског богослужења у богослужење хришћанске Цркве.
Христос употребљава ову реч у смислу „истина, заиста“. Ова реч се врло често јавља у Новом Завету и у смислу „нека тако буде“. Свети Јустин Мученик (II век) сведочи о употреби ове речи на богослужењу.
- Алилуја – јевр. „хвалите Господа“. Веома често се употребљавало на јеврејском богослужењу, и то у псалмима, а нарочито у псалмима 113–118, који се и зову велики халел, а појали су се на Пасху. Ова формула прешла је у употребу како у свакодневном животу, тако и у свакодневном богослужењу, чак и увреме поста и при погребу.