Жезло, жезал или палица, знак је пастирске власти над паством и очинске бриге o њој. Зато се назива још и патерица (грч. πατερήσσα) од патир (грч. πατήρ) – отац. Жезал се архијереју уручује као знак тога да треба да напаса Цркву Христову. У манастирима жезал се такође даје архимандриту и игуману, у знак њихове духовне власти над монашком обитељи којој су постављени за старешине. Жезал се прави са попречном нешто извијеном пречком на врху. Понекад се уместо ове пречке представљају змијске главе које означавају мудрост пастирске власти (Будите мудри као змије – Мт. 10, 16). Врх жезла се овенчава крстом. На архијерејској палици, а понекад и на архимандритској, код рукохвата се веша невелико златоткано платно, којим се обавија врх жезла ради украшавања. Архијереј улази и излази са жезлом у рукама, док остало време жезло држи чтец који се зове „жезлоносац“. Док држи жезло он нема права да се ослања на њега, него је дужан да га држи „обема рукама, мало подигнуто“. За време малог и великог входа на Литургији жезло се носи напред. Остало време држи га чтец, стојећи обично покрај Спаситељеве иконе на солеји.