У свакодневици, која је често испуњена ужурбаношћу, бригама и разним искушењима, човек лако изгуби способност да примети оно што је најдрагоценије. Понекад нам се чини да нам недостаје много тога, па срце неприметно почиње да ропће, упоређује се са другима и губи мир. А управо тада Господ нас тихо позива да застанемо, подигнемо поглед ка небу и захвалимо Му за све што нам је већ даровао.
Свети апостол Павле оставио нам је једну од најлепших заповести хришћанског живота: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија у Христу Исусу за вас“ (1. Сол. 5, 18). Ове речи нису позив да заборавимо своје болове или да се претварамо како невоље не постоје. Напротив, оне нас уче да ни у најтежим тренуцима не престанемо да верујемо да Бог промишља о сваком човеку и да ништа у нашем животу није изван Његове љубави.
Монах Калист у својим духовним поукама често говори да је благодарност један од најсигурнијих путева ка смирењу. Докле год човек гледа само оно што нема, његово срце остаје гладно и немирно. Али када почне да благосиља оно што му је Господ већ подарио, тада открива богатство које није пролазно. Благодарно срце увек види више него што очи могу да виде.
Колико само благослова примамо свакога дана, а да их готово и не приметимо. Ново јутро, светлост сунца, мирис кише, песма птица, осмех детета, загрљај ближњег, комад хлеба на трпези, могућност да се прекрстимо и изговоримо: „Слава Теби, Боже.“ Све су то дарови које често сматрамо обичним, јер смо навикли на њих. А истина је да ништа није обично када долази из Божије руке.
Свето Писмо нас учи да се „добра држимо“ (1. Сол. 5, 21). Те речи можемо разумети и као позив да своје срце чувамо од свега што га удаљава од мира. Данас смо окружени многим вестима које уносе страх, расправама које доносе немир и речима које лако рањавају. Ако тиме непрестано испуњавамо своје мисли, није чудо што губимо радост. Зато је важно да свакога дана пронађемо време за молитву, читање Светог Писма и тишину у којој ћемо чути глас своје савести.
Благосиљање доброг није само захвалност Богу за оно што примамо. То је и одлука да у људима тражимо оно што је добро. Лако је приметити туђе слабости, јер их сви имамо. Много је теже видети доброту која се често скрива иза несавршености. Када научимо да у ближњем препознајемо лик Божји, престајемо да будемо брзи на осуду, а постајемо спремнији на разумевање и праштање.
Монах Калист подсећа да човек не може истински благосиљати Бога ако у срцу носи горчину према ближњем. Зато је праштање неодвојиво од благодарности. Не значи да треба заборавити неправду, већ да не дозволимо да она загосподари нашим срцем. Где има праштања, ту има места за Божију благодат. Где има осуде и злопамћења, мир се полако губи.
Често мислимо да су велика дела резервисана за посебне људе. Међутим, Господ најчешће делује кроз оно што је мало и једноставно. Добра реч, искрена молитва за ближњега, чаша воде жедном, посета усамљеном човеку, разговор са неким ко је тужан – све су то дела која пред Богом имају велику вредност. Благослов не мора увек бити нешто велико и видљиво. Понекад је довољно да некоме вратимо наду.
Господ Исус Христос нас је научио да је највећа заповест љубав. Када љубав постане темељ нашег живота, онда и благодарност долази природно. Онај ко воли, уме да захвали. Онај ко захваљује, лакше прашта. Онај ко прашта, носи мир у срцу. Тако се једна врлина рађа из друге, а човек постепено расте у духовном животу.
Нека нам не прође ниједан дан без речи: „Хвала Ти, Господе.“ Захвалимо за радост, али и за искушења, јер нас и она уче стрпљењу и смирењу. Захвалимо за људе које нам Господ шаље, за прилике да чинимо добро и за сваки нови почетак који нам дарује. Када научимо да живимо са благодарношћу, видећемо да се не мењају најпре околности око нас, већ наше срце.
И управо је то највећи благослов. Срце које благосиља Бога не живи више у непрестаном страху да ће нешто изгубити, јер зна да је највеће благо већ пронашло – живу заједницу са Господом. Такво срце не престаје да се радује туђем добру, не завиди, не ропће и не очајава. Оно тихо носи своје бреме, верујући да Господ све води ка добру онима који Га љубе.
Зато се трудимо да свакога дана благосиљамо добро. Да захваљујемо више него што се жалимо, да хвалимо више него што осуђујемо, да волимо више него што тражимо да будемо вољени. Тада ће и наш дом бити испуњен миром, наши односи топлији, а наша душа спремнија да препозна Божије присуство у сваком дану.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.