Када се говори о Косову и Метохији, често се забораве они који га чувају својом вером, љубављу и жртвом. Управо о томе сведоче представници хуманитарне организације „Косовско Поморавље“, чији рад спаја помоћ ближњима, бригу о младима и чување наслеђа. За наш портал, Никола Васић, председник и оснивач организације, говори о смислу останка, животу на својој земљи и младима као нади за будућност. Ово је прича о одговорности, заједништву и сведочанство да опстанак почиње тамо где човек не одустаје од својих корена.
- Ваша организација спаја хуманитарни рад, бригу о младима и сведочење о животу Срба на Косову и Метохији. Како успевате да ускладите непосредну помоћ људима са дугорочном визијом останка и опстанка народа на овом простору?
Верујемо да је помоћи човеку да живи од свог рада значајније него решити му тренутни проблем или купити нешто што нема. Због тога, осим када су у питању стари и немоћни људи, помажемо да се оживе домаћинства, да се прошири стока, довезе нова пољопривредна машина – да оно што донирамо човек може да умножи и дугорочно живи боље.
- За пет година рада реализовали сте бројне акције – од помоћи породицама и институцијама до стипендија и пројеката за младе. Који тренуци су Вас највише уверили да овај рад има дубљи смисао и трајан утицај?
Иако смо захвални Богу и задовољни свиме што смо успели да урадимо до сада, некако када се једна акција заврши ми смо већ посвећени решавању другог проблема и нема много времена за анализу… Једноставно, слава Богу на свему што нам је дато да можемо. Смисао и покретач увек нам је сама прилика да послужимо свом народу и будемо ту једни за друге, да заједно проживимо и тугу и радост и да останемо своји на своме. Наравно, дечији осмех и дечије сузе најјаче дирају срце и дају нам снаге да су трудимо више него што мислимо да можемо и да испуњавамо што обећамо, чак и када сами не знамо како ћемо.
- Посебно место у вашем раду имају деца и млади, кроз стипендије, спорт и образовне пројекте. Колико је улагање у младе, по вашем мишљењу, суштински вид борбе за останак Срба на Косову и Метохији?
Млади и деца су често у сенци других вести и тема којима се бавимо када причамо о Косову и Метохији. С обзиром на то да смо и ми млади људи који овде живе та слика била нам је итекако јасна и позната и желели смо да пре свега отворимо нека питања која се тичу деце и младих, а која смо сматрали занемаренима. Тако смо кроз стипендије, летњу школу и кошаркашки клуб желели да помогнемо родитељима, деци и младима да имају подршку и да се боре за своје право на нормалнији живот. Хлеба и крова над главом, слава Богу, и на Косову и Метохији има за све и много људи је помагало и и даље помаже у томе. Међутим, човек тежи да се развија у свестрану личност, да препознаје своје таленте, да негује интересовања, вештине и да најзад и својој заједници буде на корист као остварен, одговоран и спреман на рад, стварање породице служење Богу и људима онако како то најбоље може, а не да таворењем у личном незадовољству остане једино са мишљу о одласку – бегу, који је увек и бег од себе, а не само од лошег живота.
- Ваш рад није усмерен само на ублажавање последица проблема, већ и на тражење дугорочних решења за генерације које долазе. Који су, по вама, најважнији кораци да живот Срба у Косовском Поморављу буде сигурнији и достојанственији?
Најважније је да свако од нас осећа одговорност за своје ближње, за своју заједницу, село, град… Да чувамо све што имамо – своју веру, светиње, своје наслеђе и традицију, али и институције. Да бисмо живели сигурније морамо имати више разумевања, слоге и поверења међусобно, нажалост, често уместо свог човека, једни у другима видимо кривца. Достојанствен живот је нешто што ми често помињемо у свом раду и када то кажемо обично мислимо на живот од свог рада, од својих руку, да се не чека милостиња и не ставља свој и живот своје деце у руке неког другог, већ да свако својим напорима, колико може, учини нешто добро, а Бог ће прегаоцу, већ, дати махове. Ми искрено у то верујемо и некако и самим тим што смо овде и што радимо све ово то и потврђујемо, јер до Господа Бога немамо другог заштитника и неког ко стоји иза нас и тако је целом српском народу на Косову и Метохији.
- Хуманитарна организација „Косовско Поморавље“ није само помоћ, већ и сведочење о једном народу и крају. Шта бисте волели да људи у централној Србији боље разумеју о животу Срба на Косову, а често остаје невидљиво?
Вероватно да бисмо највише волели да људи не мисле да смо ми овде остали из две разлога који су најчешћи, а то је или да смо овде зато што имамо превише или да немамо куд. Ми смо овде јер смо слободни да овде будемо, ко што сваки човек бира да буде онде где му је добро, где му је дом, где су му корени и као што никоме није лако да се од тога одвоји није ни нама. Ми смо негде у дубини свог бића обавезани не само својим прецима и својом децом, већ свим нашим прецима, нашим Косовским мученицима, нашим избором за Христа, кога можемо бити или не бити свесни, али ми то осећамо и носимо са собом као свој часни косовски Крст, без кога српство не постоји и неће постојати нигде. Да би се то видело и доживело, људи морају да дођу на Косово, да се причесте, да запевају, да заноће и да се пробуде, да не беже од Косова, које никога не јури, али сваког кад-тад стиже… Моравци су вековима трпели неправде и страдања од својих и туђих и тако је до данас. Ипак, њихова ведрина, кротост и трпљење заслужују поштовање и могу се убројати, сигурно, међу највећа блага српског наслеђа на Косову и Метохији.
- Данас се често говори о одласку младих из земље, губитку корена и равнодушности. Може ли управо Косово и Метохија младом човеку помоћи да поново открије припадност, смисао и одговорност према заједници?
Косово и Метохија су извориште духовности, историје, благодати, лепоте живота у свом најнежнијем и најрањивијом облику. Додир са таквим животом, са човеком, буди питања смисла, потребу за враћањем у прошлост, за сазнањем ко сам, ко могу бити, где могу бити оно што јесам. Многи људи који дођу на Косово и Метохију сведоче о необјашњивој промени, о преумљењу, о нечему тако снажном и дубоком што овде осете и пронађу да се уздрма цела њихова личност и да се, готово у трену, окрену нечему вишем од овоземљског. Зато је можда долазак овде начин да откријемо да смисао проналазимо у себи, заправо тек онда када успемо да живимо лишени свега без чега смо до тада мислили да не можемо. И тако долазимо до тога да разумемо да самим одласком из земље не можемо прекинути везу са коренима, не можемо их угушити равнодушношћу, већ их свуда носимо са собом негујући их као цвеће или их занемарујући као коров душе.
- Ако бисте једном младом човеку који никада није био на Косову требали да објасните зашто треба да крене на тај пут, не као туриста него као поклоник, шта бисте му рекли?
Нигде на свету нико те не чека – тебе, баш тебе, – отвореног срца, раширених руку и са радошћу и топлином дома као на Косову. Ако и желиш да негде одеш и нешто видиш више него Косово, ипак прво дођи овде, јер ћеш једино пошавши из своје куће и у свету моћи да распознаш где си добродошао.
Хуманитарној организацији „Косовско Поморавље“ можете помоћи уплатом на рачуне:
Динарски жиро рачун код Комерцијалне банке:
205-266929-36
Динарски жиро рачун код Интеза банке:
160-6000000743964-30
Информације за уплате из иностранства и остале начине помоћи можете пронаћи на сајту: ОВДЕ.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
