Савремено друштво начелно инсистира на димензији прогреса који је постао врхунска вриједност на пиједесталу идеалних циљева (уп. Taylor, 2007: 8-22), на основу чега је могуће извести недоумицу прогресивизам или конзервативизам: бити ли не бити модерног Хамлета. Ако је некада револуција представљала симбол друштвеног преображаја, а биолошки развој научну парадигму интерпретације бића, данас је управо прогрес постао универзални критеријум по којем се вреднују готово све појаве – од политике и економије до културе, морала и вјере. Више није довољно да нешто буде истинито, добро или лијепо, неопходно је да буде прогресивно (уп. Nisbet, 1980: 4-10). Прогрес је тако престао да буде само описни појам, него је добио значење својеврсног нормативног идеала савременог доба.
Из таквог разумијевања свијета произилази нова антитеза: прогресивизам или конзервативизам. Наведена бинарна логика прогресивизма и конзервативизма толико је обиљежила савремену културу да се готово свака појава процјењује према томе да ли припада једном или другом контексту, док све што измиче тој схеми остаје тешко разумљиво.
Етимолошки посматрано, појам прогреса потиче од латинског progressus, -us („напредовање, корачање напријед“), именице изведене од глагола progredior, progredi, progressus sum („ићи према, ступати према“), који настаје спајањем префикса pro- („напријед, према“) и коријена grad- („корак, ступање“ [Glare, P. G. W, Oxford Latin Dictionary: s. v. progressus]). Сам појам, дакле, првобитно не означава било какав унапријед задати идеал, већ само кретање напријед. Питање које остаје јесте: према чему се корача и шта представља истински циљ тог кретања. Управо питање циља, односно сврховитости, раздваја пуко кретање од истинског напретка, јер кретање само по себи не садржи мјерило властите вриједности, штавише оно добија смисао тек у односу према одређеном циљу.
Насупрот томе, појам конзервативизам потиче од латинског conservare – „сачувати“, „очувати цјеловитим“ (con – заједно, servare – чувати [Glare, P. G. W, Oxford Latin Dictionary: s.v. conservo]). Његово првобитно значење није било супротстављање напретку, него очување онога што има вриједност и што омогућава трајање. У политичкој мисли модерног доба конзервативизам се обликује као настојање да се очувају историјски обликоване институције, обичаји и вриједности које су се показале значајним за стабилност и континуитет заједнице (Kirk, 2001: 7–8). Из те перспективе постаје јасно да напредовање и чување нису нужно супротности: човјек може истински напредовати само ако зна шта је вриједно очувати, као што очување има смисла само ако служи животу.
Имајући у виду етимологију наведених израза, ауторски текст полази од потпуно другачије радне хипотезе: Црква је била, јесте и биће основа здравог духовног напретка, који је много више од прогреса, као што је љубав много више од толеранције.
У јавном дискурсу, нарочито у дијелу агностичких и секуларистичких кругова, Црква се често посматра као бастион конзервативизма, као стварност која наводно стоји насупрот промјени и модерни. Истовремено, са друге стране јављају се различити покушаји да се њена мисија разумије кроз исту подјелу. Једна перспектива настоји да Цркву учини „прогресивнијом“, што понекад подразумијева њено прилагођавање савременим идеолошким токовима. Друга перспектива, као реакција на прву, настоји да вјерност Предању поистовијети са непромјењивошћу сваког историјског облика црквеног живота, ризикујући да Предање сведе на секуларни традиционализам. Тако се Црква у савременој свијести често поставља између двије крајности – између захтјева за непрестаним прилагођавањем времену и страха од сваке промјене – иако њена суштина превазилази ову подјелу.
Могуће је примијетити да једно и друго схватање полази од исте претпоставке – да се живот Цркве може тумачити категоријама које су настале изван ње саме. Управо ту лежи основни проблем, што даље упућује на питање како се православни догмати разумијевају у границама прогресивизма и конзервативизма.
У животу Цркве догматске истине не представљају тек скуп интелектуално формулисаних тврдњи о Богу, нити предмет хладне теоријске рефлексије која би се могла исцрпити у оквирима апстрактног мишљења. Како истиче отац Георгије Флоровски, „догме морају бити проживљаване, а не тек разматране апстрактним мишљењем“ (Флоровски, 2004: 81), јер је њихово истинско значење неодвојиво од самог живота Цркве у којем се оне откривају и остварују. Догматска истина није спољашњи предмет познања, већ начин учествовања у богочовјечанској стварности која се у Цркви актуализује кроз светотајински литургијски живот, на шта је својевремено указао Свети Иринеј Лионски: „Наша вјера је сагласна са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу вјеру“ (Εἰρηναίου Λουγδουνού, Ἔλεγτος καὶ ἀναηροπή ηῆς υεσδφνύμοσ γνώζεφς, PG 7, 1028A).
Овакав став постаје разумљив тек у свјетлу онога што Црква по својој природи јесте. Црква није само историјска заједница вјерника, већ тајанствена заједница у којој се остварује нова битијна веза између Бога, човјека и свијета, пројављена и коначно остварена у личности Богочовјека Исуса Христа и која самим тим превазилази историјско вријеме. У Христу пребива нова стварност постојања, у којој човјек није само онај који говори о Богу, већ онај који је позван да у Богу учествује и да кроз заједницу са Христом постане причасник Тијела Христовог. Самим тим, могуће је извести закључак да тумачење Цркве и Предања у границама прогресивизма и конзервативизма представља посљедицу неразумијевања шта јесте Црква.
Сабрање вјерних и твари јесте догађај који има есхатолошки карактер, будући да иконизује сабрање расијаног свијета у Христу на крају историје, јер, по ријечима Светог Игњатија Антиохијског, у Евхаристији се сабира народ као Тијело Христово, управо онако као што ће се сабрати у Царству Божијем (уп. Ἰγνατίου τοῦ Θεοφόρου, Ἐπιζηολὴ πρὸς Σμσρναίοσς, 8, 2, ЕПЕ, 1994, 4, 138),
Полазећи из те перспективе, непромјењивост и непогрешивост догмата не може се схватити као резултат људске логичке досљедности или историјског очувања одређених формулација, већ првенствено као плод присуства и дјеловања Светога Духа у Цркви које се остварује кроз Евхаристију (уп. Пено, 2014: 172). Догма остаје жива и истинита зато што је укоријењена у заједници Духа Светога, који Цркву уводи у сву истину и чува њено јединство са Христом. Стога догматско исповиједање није само интелектуално прихватање одређених ставова, већ егзистенцијално учешће у истини која је сама Личност – Христос у Којем се открива пунота заједнице Бога и човјека.
Из свега наведеног постаје јасно да се Црква не може адекватно разумјети у категоријама савремене антитезе прогресивизма и конзервативизма, јер обје категорије полазе од истог хоризонта мишљења у којем се стварност вреднује према односу према историјској промјени. Међутим, живот Цркве није утемељен ни на безусловном прихватању новог, нити на очувању прошлог као таквог, већ на учествовању у живој Истини, која је откривена у личности Богочовјека Христа. Црква није институција која се креће ка некој будућој идеалној форми свога постојања, него Тијело Христово које у времену пројављује вјечну стварност Царства Божијег.
У том смислу, истински напредак Цркве не може бити схваћен као прогрес у смислу сталног превазилажења претходног стања, јер Христос није једна етапа у развоју религијске свијести, него пунота Откривења и коначни смисао историје. Он је исти јуче, данас и у вијекове (Јевр 13, 8). Са друге стране, чување Предања није конзервативно затварање у прошлост, већ живо пребивање у заједници Светога Духа, Који кроз вијекове чини присутним једно исто Христово Тијело. Дејство Духа Светога није историјски орочено и благодат Божија се не везује искључиво за одређене историјске епохе.
Стога Предање није статично насљеђе, које постоји изван живог организма Цркве, нити непромјењиви историјски облик, који се механички преноси кроз вријеме, већ живо свједочанство једне Истине, која се у различитим историјским околностима актуелизује и изражава. При томе, непромјењивост догмата не односи се на историјске облике њиховог изражавања, језичке формулације или богословску терминологију, који могу бити условљени конкретним историјским и друштвеним контекстом, већ на сам садржај вјере, који остаје непромјењив, јер је утемељен у Христу као пуноти Откривења (Пено, 2014: 139). Тако се у Цркви кроз историју догма не мијења, него се догма на нове начине изражава и тумачи, одговарајући на изазове времена без нарушавања догматске суштинске цјеловитости.
Из ове перспективе постаје видљиво да је догматска свијест Цркве изнад супротности прогресивизма и конзервативизма. Догма није ни препрека кретању, нити средство очувања неке историјске форме, већ свједочанство о непромјењивој заједници Бога и човјека оствареној у Христу. Управо зато што је њен темељ есхатолошки, а не идеолошки, Црква може истовремено бити присутна у свијету и превазилазити његове категорије, прихватајући историју без потчињавања пролазним мјерилима времена.
Према томе, питање за Цркву није да ли ће изабрати прогрес или конзервативизам, јер њена мисија није да се позиционира унутар наведених алтернатива, већ да свједочи нову стварност постојања даровану у Христу. Ако је прогресивизам кретање без јасно одређеног циља, онда духовни напредак Цркве представља кретање ка пуноти заједнице са Богом у Царству Божијем. Ако је конзервативизам чување онога што има вриједност, онда Предање представља чување и предавање благодати живота у Христу.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“