Некада давно — готово пола миленијума пре стицања аутокефалности Српске православне цркве — на просторима данашње милешевске епархије постојале су бројне хришћанске светиње. Кроз бурне векове, од тих чудесних места сусрета човека и Бога остали су тек рушевине и темељи. Ипак, на тим светим основама вера није престајала да живи: изнова су се уздизале нове зидине, камен по камен, чувајући наслеђе прошлости и стварајући нешто ново. Такву причу — дугу више од четрнаест векова — унутар својих капија и данас сведочи манастир Светог Николе, у народу познат као манастир Прибојска Бања, недалеко од Прибоја.
Духовни ход кроз историју
О драгоцености ове светиње најбоље сведочи њена богата и дуговековна историја. Непознати ктитор оставио је за собом значајан духовни и културни споменик, подигавши, према веровању, око VI века манастир изузетне грађе и димензија за то доба, посветивши га Светом Николи. Иако о самом ктитору готово да нема сачуваних података, претпоставља се да је био византијски властелин који је иза себе оставио ову импозантну светињу.
У историјским изворима манастир се први пут помиње 1208. године у Студеничком типику, где се наводи да се налази у области Дабар. Након стицања аутокефалности Српске цркве и њене поделе на епархије, једна од осам древних епископија које је установио Свети Сава била је управо Дабарска епископија, чије се средиште налазило у овом светом манастиру.
То сведочи о великом угледу и значају који је ова светиња имала већ у раном периоду владавине светородне династије Немањића. Кроз историју ће многи Немањићи даривати манастир, почев од краља Уроша, а век касније ће краљ Стефан Дечански са сином Душаном обновити манастир и постаће његови ктитори. Један од разлога великог страдања манастира кроз историју лежи у чињеници да се налазио на простору који је у средњем веку представљао важну комуникациону зону између Рашке, Босне и ширих византијских територија. Због тога је ова област била изложена различитим политичким, верским и војним утицајима. И пре доласка Турака манастир је страдао у ратовима и сукобима различитих владара и јеретичких покрета. Са доласком Османлија на ове просторе, манастир Светог Николе задесиле су бројне недаће које историја тужно памти.
У XVI веку манастир је често посећивао и патријарх Макарије Соколовић. Значајан догађај из тог периода била је предаја патријарашког престола његовом синовцу Антонију, која се догодила управо у овој светињи, на Никољдан 1572. године.
Дабарска красница
Крајем овог бурног века, због опасности од напада, из манастира је заувек однесена чудотворна икона Пресвете Богородице — Дабарска Красница, коју је, према предању, насликао апостол Лука. Верује се да је ову икону из Свете земље донео крааљ Милутин, дом се у народу помиње да је икона је била дар краља Уроша манастиру, након његовог исцељења од болести. У овом периоду похода непријтеља, икона је пренесена у Чајниче, где се до данас налази, укрепљујући све који јој са вером приступају.
Богата манастирска ризница
Велико страдање манастир је доживео и за време Велике сеобе Срба 1690. године. Бојећи се напада и пљачкања, уплашени монаси побегли су у оближњи манастир Ораховицу код Мажића, али су пре тога успели да сакрију део манастирске ризнице, закопавши је испод пода светиње.
Посебно место у историји манастира заузима управо ова драгоцена ризница. Године, 1974, приликом истраживања Републичког завода за заштиту споменика културе, откривени су преднети духовне, историјске и уметничке вредности, који су вековима били сакривени. Међу пронађеним предметима налазили су се путири, кашичице, рипиде, кадионице и бројни значајни предмети. Ово откриће потврдило је значај манастира као великог духовног и културног средишта кроз векове.
Манастир је кроз историју био и место сабора, договора, устанака и духовног окупљања народа, али и место просвећивања. Још у XIX веку поред манастира је подигнута школа, која је имала значајну улогу у описмењавању народа овога краја. Ова светиња страдала је још неколико пута, а коначно је обновљена 1902. године, уз дозволу султановог фермана. Од тада па све до данас манастир остаје место мира, молитве, памћења и живе вере народа.
Лековити извори и чудесна исцељења
Прибојска Бања је од давнина позната по својим лековитим термалним изворима. Још у средњем веку људи су долазили у овај крај тражећи олакшање и исцељење, знајући за благотворно дејство топле минералне воде. Близина манастира Светог Николе давала је овом месту и посебан духовни значај, па су се телесно лечење и молитва вековима преплитали.
Верује се да је Свети Сава често посећивао Прибојску Бању, тражећи лека за своје болесне ноге. После њега, у бањи се лечио и краљ Урош, због кожне болести.
Једно од најпознатијих предања везаних за ову светињу јесте исцељење Светог краља Стефана Дечанског након губитка вида. Према предању, након што је прогледао, Свети краљ је у знак благодарности Богу обновио манастир и постао један од његових ктитора. Његова ктиторска фреска, на којој заједно са сином Душаном приноси обновљени храм, налази се у јужном делу наоса и до данас је очувана као драгоцено сведочанство историје ове светиње.
Архитектура и живопис
Манастир у Прибојској Бањи краси веома занимљива архитектура — спој три цркве, што представља редак пример српског средњовековног градитељства. Ове три цркве одишу складом целине, али и јединственошћу појединости.
Главна црква посвећена је Светом Николи и грађом је најбогатија. Већих је димензија од остале две цркве, облика уписаног крста, са припратом, западним тремом са стубовима и две куполе.
Црква са северне стране посвећена је Светом Илији. Мањих је димензија у односу на главну, али складног изгледа и лепе архитектуре, са куполом на врху.
Јужна црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Она је једнобродна, без куполе, и најскромније је архитектуре.
Живопис манастира делимично је очуван у главној цркви. Најзначајније фреске су ктиторска фреска на којој су приказани Свети Стефан Дечански и његов син Душан, као и фреска Светог Николе, заштитника ове светиње.
Фреска Светог Николе налази се на јужном зиду поред олтара и представља једно од значајнијих дела манастирског живописа. Светитељ је приказан у архијерејској одежди, са Јеванђељем у руци, символизујући духовно вођство и веру. Израз његовог лица истовремено је благ и строг, што фресци даје посебну духовну снагу и уметничку вредност. Рађена је у духу споја византијске и српске средњовековне уметности.
Закључак
Понекад човек помисли да је живот историја страдања. А донекле то и јесте — јер без крста и страдања нема ни васкрсења. То нам на живописан начин сведочи свака светиња у којој се данас мирно окупљамо на светој Литургији.
На себи својствен начин, тихо и јасно, томе сведочи и манастир у Прибојској Бањи — светиња која је кроз векове преживела рушења, страдања и заборав, али је остала живо место молитве, наде и вере народа. Овај свети манастир живи и данас, истрајавајући и чувајући веру народа овога краја. Окружен лековитим изворима, он поред телесног оздрављења нуди и духовно укрепљење свима који су жедни воде са непресушног извора благодати, потврђујући речи Христове: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“ (Јн. 4,14).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
