У празнични дан када богослужбено савршавамо молитвени спомен на пренос моштију Светог великомученика, победоносца и чудотворца Георгија из Никомидије у Лиду Палестинску, сви житељи Града Новог Сада прослављају градску славу. У време цара Константина Великог у Лиди су побожни хришћани подигли велепни храм посвећен Светом Георгију. Приликом освећења тога храма у њега су пренете светитељеве чудотворне и мироточиве мошти. У житију Светог Георгија налазимо сведочанства о безбројним чудесима која су се догодила пред светитељевим моштима. Ваистину, велика је љубав Божја која се пројављује преко Његових светих угодника који су постали истински сасуд благодати. Читајући о великим чудесима, јављањима, молитвеном покровитељству и знамењима Светог великомученика Георгија, људска логика застаје, а људски језик остаје нем, јер та чудесна река љубави и милости Божје својом силом надилази људску логику, због тога стојећи пред Светим Георгијем величамо Господа следећим речима: „Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ни једна људска реч није у стању да опише сва чудеса Твоја“.
Свети великомученик Георгије молитвено бдије над свим житељима Новог Сада. Данашњи други по величини град у Србији, настао је испод такозване „петроварадинске стене“, мале панонске планине Фрушке горе. Прво сведочанство о насеобини на овоме месту налазимо, 1694. године, две године после почетка градње Петроварадинске тврђаве. Управо ту, на „Дунавском Гибралтару“, на 1255. километру ове реке, средњоевропска Хабзбуршка монархија се подизањем Тврђаве уздигла из пепела, после турске опсаде Беча, 1683. године. Први назив насеља био је Рацко (Српско) село, док нешто касније насеље бива названо Петроварадински шанац. Када се насеље увећало, после престанка ратова почетком 18. века, тачније, 1. фебруара 1748. године, уз финансијски откуп од 80.000 форинти, од царице Марије Терезије издејствован је статус слободног краљевског града, када се по први пут појављује данашњи назив Нови Сад. Почетком 19. века, Вук Стефановић Караџић је рекао да је Нови Сад ,,највеће српско опшчество на свијету“.
Од тренутка устројавања града, његови житељи су са пажњом бринули превасходно о свом духовном животу, a та брига се најконкретније огледала кроз подизање велелепних храмова. Први православни храмови који су подигнути у Новом Саду су: Светониколајевски храм у близини данашњег здања Матице српске, Саборни Светогеоргијевски храм, Светоуспенски храм, као и храм Света Три Јерарха, познатији као Алмашка црква. Касније су подигнути и други храмови, а Богу хвала, и данас се у Новом Саду устројавају и подижу нова богослужбена места са чијих жртвеника се приноси бескрвно свештенодејство – света Евхаристија.
Наравно, уз богогомоље и остала црквена здања, подизане су и школе, о чему најконкретније говори сведочанство да су новосађани у 19. веку имали две гимназије. Од самих почетака је негован богат и на добрим темељима устројен културни живот. Године, 1845. основана је Српска читаоница, 1861. године почело је са радом Српско народно позориште, а посебно важан догађај био је, 1864. године, када је Матица српска из Будимпеште пресељена у Нови Сад. Матица српска, као најстарија српска културна институција новог века, основана је у Будимпешти 1826. године, а у њеном крилу развиле су се и друге установе, као што су Библиотека Матице српске, Галерија Матице српске, Музеј Војводине, Музеј града Новог Сада, и многе друге.
Душа или срце Новог Сада је Саборни храм посвећен Светом великомученику, победоносцу и чудотворцу Георгију. На самом почетку Пашићеве улице у Новом Саду, Саборни храм је смештен између Владичанског двора и Платонеума. Под свештеним сводовима овог велелепног храма устоличени су многи предстојатељи Цркве Божје и Бачкој, а од 1740. до 1955. године у храмовној крипти је сахрањено осам бачких архијереја. До септембра, 2022. лета Господњег, у храмовној крипти почивао је и Свети Иринеј епископ бачки и исповедник вере, чије свете мошти данас почивају у кивоту који се налази испред Богородичиног трона у новосадском Саборном храму.
Православни житељи Новог Сада свечано прослављају спомен Светог великомученика Георгија, најпре, 23. априла / 6. маја када се торжествено прославља престони празник Саборног храма, као и, 3/16. новембра, када се прославља слава Града Новог Сада.
Као што наше породице као домаће цркве прослављају своју крсну славу, и као што сваки храм и литургијска заједница која се сабира у њему имају свог патрона, тако и сваки град има своју градску славу. У празнични дан када житељи једног града прослављају свог молитвеног покровитеља, упућују се молитве за здравље, спасење, благостање, мир, радост, љубав и свеколики напредак. Прослава градске славе није и не може бити обичај сачињен од некаквих пролазних форми, ова молитвена прослава је увек утемељена на светој Литургији и саборности где добија своју суштину и смисао. Као што Пресвета Богородица закриљује првопрестони Град Београд, као што Свети великомученик Димитрије вековима чува Град Солун, Сремску и Косовску Митровицу, као што Свети цар Константин штити свој родни Град данашњи Ниш, и као што Свети Прокопије љубављу својом греје срца свих житеља Прокупља, тако и Свети великомученик Георгије молитвено бдије над свим житељима Града Новог Сада.
Настојећи да подражавамо пример победоносног светитеља Георгија, заједно са црквеним песником прослављамо га следећим речима: „Оклопом вере, штитом благодати и крстом као копљем снабдевен, за противнике си био непобедив Георгије, и као свети ратник демонске си војске победио, и са ангелима се радујеш, а верне чуваш и освећујеш, и све који те призивају спасаваш“.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“.