Већ смо у подножју Голготе. За само неколико сати на Голготи ће се, истовремено, догодити и спасење и суд. Господ Исус Христос је спреман да се растане са апостолима због предстојећег страдања на крсту, страдања које попут оштрог мача, раздељује добро од зла, благоразумног од неблагоразумног разбојника, блудницу која се покајала, од издаје коју је учинио Јуда. Сетимо се онога шта је рекао Господ: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10,34). Крст, који је пободен у земљу, узнеће се до самог неба и тамо ће узнети све који са вером и љубављу приступају Христу и крсту, том сладосном, страшном и прелепом оруђу спасења. Пред растанак са апостолима, Христос своје ученике позива на опроштајну вечеру, на Тајну Вечеру Његовог Тела и Крви, управо у тренутку када је већ све спремио да се догоди Јудина издаја за тридесет сребрњака.
Богослужење Великог четвртка истовремено напомиње о почетку страдања Христа (због Јудине издаје), као и на тајанствену радост Евхаристије. Управо због тога, садржај богослужбених текстова, као и сам њихов карактер, проткан је тугом и радошћу. На јутрењи, после шестопсалмија, пева се великопосно Алилуја, током кога бива преоблачење свештенослужитеља из тамних у светле одежде, а након поменутог певања, следи трократно певање тропара (на 8. глас):
Када се славни Ученици за време
вечере умивањем просвећиваху,
тада се безбожии Јуда,
болујући од среброљубља,
помрачиваше, и Тебе,
праведнога Судију
предаде неправедним судијама.
Љубитељу новца,
погледај онога који се због тога обесио;
бежи, од ненасите душе,
која се дрзнула да тако поступи са Учитељем.
Према свима добри Господе,
слава Теби.
У овом тропару, света Црква громогласно вернике подсећа на то да од себе нужно одбацују наклоности према материјалном, према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13).
Читањем Лукиног јеванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), верницима се казује о Јудиној издаји, а такође се излаже и повест о установљењу Евхаристије. После Јеванђеља и Псалма 50, следи канон чији је аутор свети Козма Мајумски.
У овом канону (а поготово кроз тропаре који су садржани у њему), изображава се суштина и смисао Тајне Вечере, а указује се и осуђује Јудино среброљубље.
Канон Великог четвртка наводи кроз текстове својих тропара следећу мисао: Христос се назива Премудрошћу Божјом, и Он је Онај који учествује у Домостроју спасења (погл. тропаре прве и девете песме). Осим тога, света Црква овде наглашава о Премудрости као о новом, посебном роду Промисла Божјег.
Савез о спасењу који обухвата човека, јесте предвечни савез, a то значи да је Логос предвечно одређен на оваплоћење и примање тварне плоти ради спасења твари, и у том смислу, Логос Премудрост, од века је предодређен на Богочовечанство, те се због тога и назива „сазданим у почетку пута“. Ти путеви, сагласно наведеном канону, јесу путеви Тајне Вечере и Голготе. Због тога је Христос Премудрост особен образ (погл. Лк. 24, 35), који се препознаје у ломљењу хлеба, тј. у тајни Евхаристије, где су крст и васкрсење, обе Пасхе, сливене у једно. Тако кроз литургички поредак нашег богослужења можемо доћи и до решења једног од најтеже решивих питања хришћанске метафизике, наравно у мери која је доступна ограничености наших сила.
У Велики четвртак служи се Литургија светог Василија Великог која је сједињена са вечерњом (која јој претходи). На тој служби, Господ нас чини сведоцима великог сусрета праобраза са самим Творцем. Али, удубити се у ту тајну, могуће је само кроз богоугодни подвиг покајања и живот у Христу, јер ко би се осмелио да са нечистом савешћу, ограничен земаљском сујетом и страстима, приђе месту где се догодио тај догађај?
На самој Тајној Вечери, догодио се непоновљив догађај, догађај који истовремено има своје место у вечности јер поред људи (апостола), тада се причешћује и Сам Богочовек Христос, Син Божји. Шта све то значи и како разумети оно шта се тада догодило?
Пре свега, потребно нам је да се усредсредимо на речи Светог Писма: „Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ (Јн. 6, 56). Обратимо пажњу на то да Господ прво каже у мени, а затим и ја у њему. Ова два израза нису никакви синоними, јер речи Господње нису некаква световна литература, тако да сваки од израза има свој самостални смисао. У мени означава присуство у Христу оних који се причешћују, присуство управо кроз Тело и Крв. Како је то могуће? Одговор на ово питање може бити само један: кроз прихватање Христа својим телом и својом крвљу, људи прихватају, тј. причешћују се Телом и Крвљу Спаситеља. To је прихватање Оваплоћеног Логоса и оваплоћење у тело онога који се причешћује. Господ је примио тело човечије да би човека спасао и обожио (погл. 1, Кор. 6,15), а обожењем, тј. кроз сједињење са Христом, наше тело постаје „храм Светога Духа“ (1. Кор. 6, 19). To се не дешава због тога што је Христос примио некакво схематско или апстрактно тело и што се оваплотио на неки фиктиван начин. To се дешава што је Он примио реално, конкретно, лично тело човечије, тело какво има свако од нас. Такво прихватање, са наше стране, индивидуално се дешава у Евхаристији, која је нераскидиви елеменат оваплоћења и његова суштина. Без Евхаристије изостају плодови оваплоћења. У ономе који не учествује у Евхаристији, не оваплоћује се Христос и такав човек остаје изван спасења и изван живота, изван обожења које је само у Христу и кроз Христа.
„Чекаћу, дакле, Господа који је сакрио лице своје од дома Јаковљева, и уздаћу се у њега. Ево, ја и деца, коју ми је дао Господ, јесмо знак и чудо Израиљу од Господа над војскама, који обитава на гори Сиону“ (Ис. 8,1718). Поред заједнице са Христом кроз Евхаристију, Господ је Својим страдањем и смрћу, лишио снаге онога који је до тада имао „моћ смрти“, тј. ђавола: „И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево, ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, тј. ђавола“ (Јевр. 2,13-14). Тумачећи овај текст кроз евхаристијски смисао, архиепископ Инокентије каже следеће: „Спаситељ и Господ наш причестио се телом и крвљу читавог човечанства прихватањем наше природе“.
Пређимо сада на саму службу.
Устав нам налаже да је вечерња у 8. час (тј. у 14 часова по нашем рачунању времена). Вечерња започиње као обично: Благослов настојатеља, затим: Приђите, поклонимо се…, предначинатељни псалам (Пс. 133), велика јектенија, а након ње: Господе, Теби зовем… (на 2. глас). Након кађења врши се проскомидија, док хор пева самогласне стихире на 2. глас, Оне су у потпуности понављање стихира са јутрења, Након тога следи мали вход са Јеванђељем и следи певање: Светлости тиха… Затим следи прокимен и стих (из Пс. 139), који указују на лукаве непријатеље Христове, који су у том моменту још увек притајени: Отми ме Господе од човека лукавог, од мужа неправедног избави ме.
У овом прокимену изобличава се узалудност уроте која ће, као резултат, донети само то да ћe уротници добити тешки грех на своју душу, и да неће досегнути тада жељени циљ. После прокимена и стиха, чита се део из Прве посланице Коринћанима (11,23-32). Ту се износи казивање о образу установљења Евхаристије као тајне Крви и Тела Господњег, шта заправо и јесте центар богослужбеног спомињања.
Након читања Аиостола, пева се: Алилуја (6. глас) истих:
Блажен је онај који разуме сиромаха и убогога,
у страшни дан избавиће га Господ.
Непријатељи моји рекоше зло на мене:
кад ће умрети и нестати имена његовог.
Који једе хлеб мој, умножи замке на мене.
Кроз ове речи изложен је садржај Христовог учења које заповеда да будемо милостиви и сажаљиви према ближњима, истовремено добијајући обећање од Господа да ћемо због тога бити избављени у дан Суда. У стиховима који следе изображава се урота безаконика усмерена против Учитеља и Јудина издаја, тако да алилујар у многоме подсећа на икону Христову, а два стиха која следе, на слику Његових непријагеља.
Потом следи читање светог Јеванђеља. Ово читање састављено је од неколико делова јеванђеља (Мт. 26,120; Јн. 13,3-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45 и Мт. 26,27-40) кроз које се говори о Тајној Вечери. Даље следи поредак Литургије светог Василија Великог по уставу, али уместо Херувимске песме, пева се део молитве пред причешћем:
Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме.
Певање овог фрагмента у потпуности приличи тренутку када се празнује установљење Тајне.
У катедралним црквама, на архијерејском богослужењу, после Литургије врши се посебан чин, тј. Чин омивања ногу (обавља се после заамвоне молитве).
Приредила редакција портала „Кинонија“