ПИШЕ: Свјетлана Самарџија
Цариград. Град на седам брежуљака, баш као и Рим. Некадашњи грчки Византион, блистави Константинопољ, турски Истанбул, чувар је древних светиња. Смјештен на улазу у босфорски мореуз, овај град је спона између европског и азијског континента. Са званичних 17 милиона становника највећи је град данашње Републике Турске. Поглед из авиона на Златни рог вуче дубоко у прошлост, мене у 29. мај 1453. године и на слику познатог млетачког умјетника „Пад Цариграда“. Златни рог се са висине чини лако премостив, а опет, Османлијама је требала помоћ „изнутра“ и мали „трикови“ да освоје хиљадугодишње хришћанско Царство. Гледајући „са неба“ лијепи Константинов град као да чујем из даљине глас посљедњег цара, Константина XI Палеолога, оног истог што је поносно носио мајчино презиме Драгаш и истицао га гдје год је могао. Као кучукунук српског краља Стефана Дечанског, показао се као прави Немањић. Можда одатле и онај познати а историји необјашњив пркос и она борбеност коју ми Срби знамо показати и запањити цијели свијет.
А онда. Аеродром и оријентална култура. Мирис оријенталних зачина. Мени, омиљени, јасмин, прати ме док разгледам Босфор крећући се великом брзином преко моста Мехмеда Освајача (Fatih Sultan Mehmet Köprüsü). Затварам очи и већ сам у храму Свете Софије (Ἅγια Σοφία). Цар Јустинијан у 6. вијеку дао је изградити овај чудесни Божији храм не слутећи да ће постати прототип градње скоро кроз цијели средњи вијек. Ова ранохришћанска базилика грађена је уз помоћ математичара који су куполу предвидјели на пандатифима (сферни троугао који има функцију прелазног дијела за формирање куполе над квадратичним или полигоналним тлоцртом). Говорим ово, јер купола која се тада чинила да лебди у ваздуху изнад стубова била је неразумљива за већину вјерника који су одбијали да дођу на Литургију. Због тога, на четири пандатифа насликани су Херувими, чија улога је да „придржавају“ куполу и спријече бојазан вјерника. Од свега, након освајања Цариграда тог кобног 29. маја, у храму Свете Софије престаје Служба Божија, али, Херувими, који имају важно мјесто о православном богослижењу од времена Јустинијановог сестрића, Јустина II, када је Херувимска пјесма (Ο Χερουβικός ύμνος) уведена у Богослужење као припрема вјерника за Велики вход, остају до данас. Уз њих, највећи дио сачуваних мозаика, између осталих и Деисис налази се у царском, затвореном дијелу галерије самог храма и потичу из времена Палеолога и њихове ренесансе након обнове Царства 1261. године.
Чудесни Истанбул, звук галебова, град умиљатих мачака и укусне посластице од сира са преливом од пистаћа довео ме је до Галата куле са чијег врха се пружа поглед на град и на некадашњу грчку четврт Пера (Περα), која се јавља још у вријеме Теодосија II у V вијеку. На овом мјесту Златни рог је преграђиван ланцима како би онемогућио упад и освајање града. Али, ово мјесто је познато и као трговачко предграђе. Овдје су у току османског периода живјели углавном хришћани, међу којима су и Срби, чије присуство у Цариграду се повећава након пада Српског царства 1371. године. Не би толико причала о овој четврти да нисам у Цариградском гласнику из 1908. године, гласилу српског народа у Истанбулу читала о прослави Савиндана у некада постојећој цркви Светог Николе у Пари (Галата или Karaköy), на сјеверној обали Златног рога.
У ове дивне и празничне дане, када већина православних Срба светкује крсно име великог архиепископа мириклијског Николе, немогуће је не направити паралелу између светковања крсне славе, која потиче из времена Светог Саве. Крсну славу као црквену и народну свечаност, у којој породица као „црква у малом“ прославља свог светитеља заштитника имају само православни Срби.
Живот и обичају нашег народа кроз вијекове су се мијењали, али крсно име и крсна слава је сачувана као непрекинута традиција. Опште је познато да је крсна слава чувала православну вјеру и традицију у нашем народу. Бројни су примјери из Великог рата када су српски војници у рововима вршили обред ломљења крсног колача са парчетом бајатог хљеба. Свети Никола Чудотворац је начешћа српска слава. Празнује се 19. децембра.
Говорим ово, јер је Турска, родна земља Светог Николе, који је рођен у тадашњог Патари, на Средоземном мору. Његов култ је распрострањен широм те земље, а овдје у Галати гдје су почетком 20. вијека живјели претежно хришћани, Срби, Руси, остаје запис да је управо ту негдје постојала српска православна црква посвећена Светом Николи. Српска заједница у Цариграду се залагала да у истом кварту изгради и цркву која ће бити посвећена Светом Сави и да је приложи као метох Светој Гори. Та иницијатива није заживјела али за Светог Саву 1908. године у цркви Светог Николе у Галати је служена Литургија, уз служење српског свештенства. Не зна се судбина овог сакралног објекта, можда су темељи искориштени за изградњу неке модерније грађевине. Култ Светог Николе у овом граду није непознаница. У оквиру Цариградске патријаршије, у Фанару (Φανάρι) покрај цркве Светог Георгија налази се и црква посвећена овом великом светитељу. Међутим, велике грчке заједнице након Првог свјетског рата (1914 – 1918) бивају расељене, велики број грчког становништва у Цариграду је протјеран, а у току Грчко – турских ратова од 1919. до 1922. године Грци су масовно протјеривани, што ће 1955. године резултовати великим истанбулским погромом. У току сукоба и прогона, уништавана је грчка имовина, као и православни објекти, међу којима су и српске православне грађевине. Можда је баш у неком од ових сукоба страдала и црква Светог Николе у Галати.
Како год, Галата је била и остала једна од најразноликијих четврти Истанбула, данас пзната по својим многобројним кафеима, галеријама и ресторанима и незаобилазном Кулом. Док уживам уз истанбулску посластицу покривену кремом од пистаћа и чувени чај од јабуке са мало цимета, мисли ми окупира пјесма галебова, удар вала од хриде и прича о постојању цркве Светог Николе. Можда управо гледам у грађевину која је некада била центар окупљања српске заједнице овдје на обалама Босфора.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
