Да ли сам крив што сам несрећан? Достојевски би претпостављам рекао „искривљен“ у погледу овог тешког осјећања, односно духовног стања.
Један од ликова романа, дјечак око тринаест година, Коља, свом саговорнику, Аљоши каже: „О, Карамазове, ја сам дубоко несрећан. Неки пут уображавам богзна шта све, да ми се сви смеју, цео свет, и тада сам, тада сам просто спреман да уништим читав поредак ствари“, на шта му Аљоша одговара: „Данас се сви даровити људи страшно плаше да не буду смешни, и због тога су несрећни…Сад су већ готово чак и деца почела да пате од тога…У то се самољубље оваплотио ђаво, и увукао у цело данашње поколење….ви сте, као и сви, тј. као врло многи, али не треба бити такав као сви, ето у чему је ствар.“
Повезаност непријатности стида (не оног здравог стида) или данашњим језиком речено, блама (рушење замишљене слике о себи) са осјећањем страха резултат је самољубља које је у супротности са истинском љубављу према себи, односно прихватању себе са свим својим недостацима и потенцијалним бламовима, једном ријечју повезано је са неблагодарношћу. У духовној литератури ово је у блиској вези са гријехом сујете. Страх (не од Бога, већ од људи или свијета) је повезан са маловјерјем ( колико пута на то указује сам Господ Исус Христос у Светом Писму). Поставимо ли наспрам оваквог владања душе једну Митјину реченицу, јаснија ће нам бити дистинкција између самољубља и истинољубља: „Премда се у себи стидео што износи своја најинтимнија осећања, такорећи ꞌна свеопшту срамотуꞌ, ипак је очевидно савлађивао стидљивост, само да би био истинит.“
О томе да човјек често бира сам да буде несрећан, да се опија тугом, јер „досадно је живети“ и боље је препустити се сањарењима, нереду и улози жртве, Достојевски тумачи у лику Лизе. Свакако да говорећи о овом феномену се не мисли на жртву и мучеништво у православном смислу, у претходном чланку је поменута увијек присутна радост, па и радосна туга у животу светих. Овдје се јасно види поремећеност емоцијоналне интелигенције, коју опет сигурно није лако носити, па са тим у вези и то може представљати нечији крст. Није случајно овакво стање душе приказано у лику Лизе, ћерке госпође Хохлакове, јер нам то доста говори о самом поријеклу таквог понашања. Читање дијалог између Лизе и Аљоше, у судару ријечи узнемирене и шизофрене дјевојке која се мучи својим презривим погледом на живот, и оних које долазе од смиреног младића чија тишина, саосјећање и љубав према њој самој одјекују далеко више него њене много изговорене ријечи, подстиче читаоца на следеће питање: Како задобити смирење и остале врлине које посједује овај младић?
Анализирајући редом ликове романа „Браћа Карамазови“, може се запазити да се код сваког лика истиче или назире макар неки траг људске доброте и љепоте. Ако се заузме овакав приступ, какав има Достојевски према својим ликовима, могла би да се окуси сладост смирења; према човјеку, поготово према оном из сопствене свакодневице, имати поглед упрт и у његово добро, а исто тако и у своје сопствено лоше, јер „људи су чак сасвим престали осећати потребу да сами себе осуђују“. Наша Црква нас томе учи, а то је гледање доброга у човјеку, односно да сваки човјек носи у себи лик Божји иако некад веома замагљен и упрљан због гријеха који је наш једини непријатељ.
Хришћанску перспективу страдања видимо у Митјином прихватању пресуде и казне затвором, гдје каже: „Примам муку оптужбе и јавне срамоте своје, хоћу да пострадам, и страдањем ћу се очистити!…Примам казну не зато што сам га убио, него што сам га хтео убити, и што бих га, можда, збиља убио“, но додаје важне ријечи које позивају на сопствену борбу и труд за истином: „борићу се с вама до последњег часа, а после ће бог одлучити“. Оваква говорна динамика подсјећа на нешто што Оци Цркве акцентују у погледу самооправдања у односу на смирење, да једно друго искључује.
Из природне потребе за заједницом, човјек као појединац или као мања заједница тежи да се интегрише у већу, те се нађе пред изазовом онога „сви“ које утиче на његово даље расуђивање. С једне стране, то је страх од различитости, страх од губитка припадности и прихваћености, док је са друге стране то олакшање и оправдање за своја лична недјела: „Кад су сви голи, човека није срамота, а кад си само ти, па те сви гледају – срамота!“. Масовност или квантитет неког дјеловања и владања многима даје повода да слиједе исто, али видимо да на такав приступ Достојевски упозорава. У епизоди суђења Митји се на такво аргументовање напада и оспорава:
„Но ето видите! Сви, сви сведоче. Па ваљда тек значи нешто реч сви?“
„Ништа не значи; ја сам слагао, а за мном су сви други лагали.“
Свјестан дубоке човјекове патње у овом свијету и неправде међу људима, Достојевски проповједа вјеру, наду и љубав у Господа који „даје радост, то је Његова привилегија“ и у том правцу позива своје читаоце кличући Богу: „да се истопи човјек у молитви“ као главном превозном средству на путу ка Радости.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.