ПИШЕ: Јелена Делибашић
Оче, у руке Твоје предајем свој Дух!
(Лука, 23:46)
Епоха просветитељства утемељила је обрисе својеврсног надахнућа које је посве разуверило разнородне сакралне, потом и митске (архетипске) погледе на свет. Епистемолошки приступ сродном разумевању наратива стварности, услед остварених научних постигнућа, обешчастио је многе теолошке расправе, доводећи пред запитаност догматски систем ондашњих религијских садржаја. Констатација да је „просветитељство, до краја, секуларизовало људски живот, тако да се морало означити као зенит умног ослобођења, чак и као потпуно безверје” (Михаило Ђурић, Утопија измене света), одражава уверење да је управо тада избраздан искључиви рез са религиозним ставовима, без обзира да ли су они били устројени на догматској ригидности или пак на духовној потреби и етичкој узорности идеала. Спрам последица што су наступиле упоредо с буђењем просветитељства, искристализовани духовни дестилат Новог доба поиман је у сврху опонашања догматске редукције, али не и религиозне изопштености, тиме не представљајући претњу декаденцији српске културе. Просветитељске идеје значиле су освојење противно ентропији, наиме, разум је био епски узлет ка приљежном уобличавању њихове стварности, али и ваљан отклон од устаљених ставова који беху у спрези са начином измене тада постојећих друштевених односа и сублимних им вредности.
У том органону, опстојавала је нада у пожељну могућност промене, мимо прелести револуционарног разарања и уз потпору креативном усхићењу, отпочившим у науму ка пожељној могућности промене. На трагу ових промишљања, мада, уистину, нешто доцније, био је и последњи српски панкалист „заветне нације”, именовани корифеј патриотског заноса и удубљивања, аристократа срца и Душе и један од наших највећих интелектуалаца, Лаза Костић, који је, превасходством дипломатског упосебњења, утицаона креирање одговорног става и одмереног промишљања, утом и космополитски аутохтоног, осебујног својства опредељења, притом уважавајући цивилизацијску Другост. Додуше, за њега је био потпуно неприхватљив принцип радикалног преображаја друштва, већ му је, далеко примереније, одговарала идеја постепеног, либералног препорода друштва, у коју је Лаза Костић уградио свој естетички систем као начело укрштаја, сматрајући да националну традицију и српско национално осећање треба „укрстити” са највишим вредносним узорима европске културе и европског духовног наслеђа, те се тако залагати за синтезу културе која ће, у исти мах, бити и српска и европска. Лаза Костић је знао колико много су Срби љубили своју књигу. Музика њеног језика, према Винаверу, не беше обилно изразита или саборна или немирна или тајанствена лира, већ одисеји отпорна жила куцавица српског идентитета, кичицом преточена у чудотворну икону Мајке Божје.
Наслут о неразлучивости љубави за целокупну баштину српског просветитељства, Лаза Костић пријатељски је потврдио 1855. године, у часима када је, спрам временских даљина, дично трагао за живим извориштем свога живота: „Родио сам се у селу Ковиљу, поред манастира Ковиља, где је Јован Рајић некад архимандритовао и писао своју Историју.” Лаза Костић био је доследан при досезању својих авангардних погледа. Блистава бравура знања које је стекао, „сатворена” одговорним, широко човечанским промишљањем, могла је да буде злоупотребљена, да није била склона добром делу. Срећом по нас, доспела је у његове добре руке, завазда пријатељске! Са њим су мисли, одиста, пропевале. Врлине беху у њима…
Егзистенцијално условљено заостајање српске културе и политичке мисли за нововековним трендовима у Европи довело је до каснијег присуства просветитељства код Срба. Подељеним у више држава, које су, притом, биле репрезентанти међусобно супротстављених народа и религија, на оштрој размеђи цивилизација, Србима је веома требало просвећење, не само зарад сопственог национално ослободилачког освешћења и авноправнијем културно-националном статусу. Међу српским нововековним просветитељима издвајају се, почев од XVIII до краја XIX века, у узбудљивом и тешком времену за српски народ, својим импресивним делом и оригиналним ангажманом: Гаврил Стефановић Венцловић, Захарија Орфелин, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Петар Други Петровић Његош и Васа Пелагић. У њиховом делу, које, не само по својој интенцији, већ и по степену своје ангажованости, апсолутно припада тренду, прво, просвећене религиозности, а потом и политике у Европи њиховог доба, постоје и видни почеци модерне, просветитељском политиком прожете мисли. Може се рећи да њихова, [од] разних стега често [лишена] [до]мисао, добрим делом представља политички осмишљено самоосвајање слободе изражавања и, уопште узев, слободе стваралаштва зарад „обштенародног добра” (Драган Симеуновић, Политичка мисао нововековних српских просветитеља).
Недостатак свести о елитном представљао је основну слабост и Доситејевог и Вуковог програма: популистички схваћена доситејевско‑вуковска линија српске културе родила је отпор према свему комплекснијем, што је испадало из „пруског” калума „простонародног” здраворазумља: најпре се то испољило кроз радикално погубан књижевно‑језички дисконтинуитет, а потом и кроз одсуство свести о ширем културном и цивилизацијском континуитету и контексту. Стога је и слутња да религија, као подстицај духовног изражавања ондашњег човека, није могла да очува изузетно право на властито постојање, била сасвим прихватљива. Ипак, Црква је имала правоверне одговоре на све духовне изазове времена, који беху осенчени поменутим рационалистичким приступом. Другим речима, Црква, кроз низ унутарњих расправа, нипошто није посустајала у трагању за оправдањем своје еклисиолошке улоге. Отуда се, током наступајућих векова, пројављује слап смислених хипотеза о новој или редефинисаној улози запостављене рановековне Цркве, као и о спорности догматских интегритета и светоотачких јој учења. Дотад складно мишљење да је антропоцентричност хуманизма и ренесансе обазриво заобилазила теолошке промисли, све више, копнило је поуздањем, кроз синкретизам новопознаних вредности. Најзад, хуманост, зато што је подупирала успон човека ка склоностима самољубља и сујете, попут палимпсеста, била је одсудан лакум за човечанство. „Хуманизам је тешко заморио и очајно разочарао човека. Уморан је европски човек од идолопоклонства. Мучећи човека до ужаса, хуманизам је издахнуо кроз небивали делиријум претњи, кроз Европски рат: Ходите, к мени, сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити! Тако благи и једини прави Човекољубац призива себи убогог европског човека. Хоће ли га он чути? Хоће ли? Хоће ли?” (Јустин Поповић, „Пут Богопознања”, Филозофске урвине). Скептицизам у хуманост постојао је и код српских духовњака: „Осмотрих, спознах и сузним очима видех велики део нашег болесног национа, како радије хвали неразумност, невештост и незнање прошлих времена, него сада започето просвећивање и враћање вида” (Димитрије Руварац, Дионисије Новаковић: први учени српски богословски књижевник, професор, а потом Владика будимски).
Термин богопросвећеност (Божје надахнуће просветитељских реформи) приписује се Дионисију Новаковићу, Орфелиновом вечитом узору, који је био надалеко познат по својој упорности да, у дослуху са просветитељским идејама, модернизује српско школство, том приликом критикујући ретке слабости Српске православне цркве, што није аргумент овде могућем исхитреном закључку да је Орфелин био противник српског свештенства и вере: „Ми украшавамо зидове храмова и олтара; градимо звонаре, високо, до облака, и у њих стављамо звона разних величина, која, ипак, ничему другом не слуше, сем да се њима народу навешћује време молитви, за шта би и једно велико звоно било довољно; али не постоји никаква брига за подизањем и издржавањем школа и учитеља, да се наша деца, од младости, поучавају хришћанској вери и дужностима, и на тај начин смо хришћани само по спољашности, али, суштином, никако; а има их тек врло мало који о суштини могу нешто и знати” (Димитрије Руварац, Дионисије Новаковић: први учени српски богословски књижевник, професор, а потом Владика будимски). У време појаве просветитељства, очитује се и покрет унутар Цркве, који је веру и науку испоставио контексту антагонизма. Научни постулати потраживали су своју друштвену сврсисходност, а то им је омогућила истовремена, све моћнија, апстрактност политике.
Сусрет таутолошког приступа природи и иманентне нужности човека творио је слике у којима се стварност редефинисала и прилагођавала новопознаним вредностима. Савезништво тих различитости ораскошило је домисао о смислу слободе. Најзад, „политичка слобода могућа је само у сфери људске ројствености, под претпоставком да та сфера није, просто, продужетак двојства Мене и мог Сопства у множину – Ми” (Хана Арент, Живот Духа). Стога ни научна достигнућа нису зоабишла претпостављени им религијски приступ, штавише, утицала су на њега, поспешивши његово отиснуће из класичног херметизма, односно, из алхемијске магије у експерименталну радозналост. Оваплоћени хришћански лик Човечанства остваривао се кроз припадност вери и оданост нацији. Стварност модерне социјализације и партикуларизације хришћанског универзализма недрила је религиозном конотацијом, а све у циљу очувања модерног
угледа друштва. Вера је била нит или прелаз, счега је, као таква, усаглашаваламодернизацију и очуване традиционалне тековине Духа, што је омогућило животворнији продор у ткиво просветитељских идеја, уз прихватање да је „сазнање, исто тако, циљ религије, као и науке, и да ту нема никакве супротности. Наука хоће да објасни свет, да га разуме. Религија, такође, хоће да разуме и објасни свет. И једна и друга представљају трагање за истином о свету, јер, зашто би нам Бог, иначе, оставио да развијамо плодан ум изнад разума, ако не да веру срца допунимо мудрошћу (Владета Јеротић, Нови човек у Новом добу)? Тако се ни полазиште за просветитеља са врлинама не дâ замислити изван контекста историјског времена о ком смо сведочимо, а где су хришћанство и од њега неприкосновени филантропизам били мера човекољубља и морално лепих, добрих дела, утемељених на хармонијском јединству Лепоте и врлине Љубави: савестан, засвагда трезвен просветитељ, који свој позив беспрекорно поштује и љуби достојанственом Љубављу, Душа је свом народу. У њему чувство побожности преовладава. У њему је утеха од мелодије свих наших нестанака.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
