ПИШЕ: Јелена Делибашић
Како је хришћанство, посредно, унапредило појам Љубави, и како је оно тиме омогућило један чудесни препород платонизма?
(…) Само Ерос – Платонов, у своме дугом и често скривеном развоју кроз векове, омогућио је „песму о трансцеденцији Љубави” (…) Само историја платонизма, у свим својим разноврсним видовима, објашњава како је могла да настане та најчудеснија љубавна поезија; и само историја идеја тумачи на којој подлози су се развиле све нове нијансе осећаја и изражаја (…) Хришћанство је, дакле, унапредило појам Љубави више посредно, него непосредно, више развојем субјективности и осећајности, него својим посебним обликом Љубави, више богаћењем Ероса, него стварањем Агапе. Али овим посредним путем, оно је учинило врло много: омогућило је један чудесни препород платонизма (…) И ма како се развијала људска мисао у будућности, понављаће се препорођаји платонизма, и свагда поново стављати Љубав у средиште свих доктрина (…)
~ Аница Савић Ребац: Платонска и хришћанска Љубав ~
Човек, кад спава, држи у кругу око себе нит часова, редослед година и светова. Он им се нагонски обраћа будећи се, и по њима, за трен, прочита тачку коју заузима на земљи, Време које је протекло до његовог буђења; али тај поредак може да се измеша, да се прекине (…) Лако подигнута рука довољна је да заустави и потисне Сунце (…) / У трагању за ишчезлим временом [I: 57]
Можда је стварима око нас непомичност наметнута нашом извесношћу да су то управо оне, а не неке друге, наденуте непокретношћу наше мисли пред њима. / У трагању за ишчезлим временом [I: 58]
Повратак у Блискост негује неминовност одстојања васкрслих слика, у топлину земље свијених од разнородно минулих (с)твари. Уз (не)вољан ветар историје, свул њихова Времена њише се на росном вршку месечева зрака. Миомирисно хладан, отуда капље. Исконско памћење опружених му ребара слути одају од мрамора, која, у свом смионом трагању за стаменим покровом слућене Вечности, дозвољава да се сачека Нађено време – оно које је домишљато, утанчано, непресушно, изванредно дарежљиво таман онолико колико је верно романсирано разлагање бескрајног му космолошког значења у трепераво часовитим витражима његове посвећености, спрам пребивалишта што, продирањем екстатичке мелодије аулоса и фруле у епски свет расног бића народног генија, поетиком своје заветне музике, аполинске, чини да поверујемо добром анђелу извесности, обогаћени духовном тековином нових доживљаја древне хармоније, уз молитвени зазив измирења, вилински нежан, премда му свака полуга и сваки свод јесу челично снажни. Ожиљци снова унутар традиционалне личности народа плодно су тле и постамент његове духовне завичајности. Суштаствено битије стваралачке маште – логика сна (још од позног Филострата) знатан је интелектуални наход, счега бива јаснији од тренутка када се ближе спозна његова друштвено‑политичка условљеност, као део опште историје усредсређених идеја, дакле, не само у својој органској свези са тајанственим слогом слагалице престижних философских концепција света (и њихових периферних области) или чак са високом поетско‑уметничком делатности у тенденцији целокупне друштвено‑политичке пресудности, већ и са манифестом философске ведрине тиме уподобљених имагинативних теорија (посебно мозаика њихових етичких и трансцендентних погледа, разбокорених нитима Плотинове идеалистички постављене естетике и Платоновом доктрином о метафизици Лепог), као органских снага, повлашћених при уочавању, одређивању и обухватању идеје‑водиље у сплету галаксија стваралачке моћи, без извесне колебљивости (п)остварујућу утопију обриса пророштва великог дела у најави, те стварност граничне линије до које се може и сме ићи при извијању лука високих мисаоних творевина, овоме насупрот, у залеђу друштвено‑политичке реакционарности поузданог творца, уз далекосежна преливања материјалистичко‑сензуалистичких теорија сазнања.
Бег у философски идеализам Косовског мита (у микрокозам чињеница дугог трајања), тешко одред(љ)ива привлачност аналитике Лепог у одјецима стила тек донекле откривеног и разјашњеног, пребивају дубоко у мени, сада већ преобраћени у преимућство поверења да у живот преведу оно што је, будући до јуче непознато, сматрано и непостојећим. Опирући се продукцији Духа (и редукцији комплексности), свикнута на разбор појмовно разлученог мишљења у издашности ирационалних конфликата и онтолошких дијалектизама савременог доба, посежем за поруком о самоћи, док поверавам благонаклоност говору о достојанству човека: шапућем му своје наслеђе, љубим га и ценим, најзад, сасвим запитана како сам још увек задржана при (том) захтевном станишту и на који га начин нипошто не смем напустити?
(…) Све домовинске везе нашег Духа враћају нас Платону, где, у најапстрактнијим регијама, налазимо пулзирање живота. Признајмо: нико није био више фасциниран Ориентом, него баш сами Грци – Платон, као и Херодот; али већ у тој фасцинираности било је све осећање страности, и сва моћ трансформисања у грчког генија. А и то је хисторијски тачно – да је више утицала Хелада на Индију (пластика, драма), но Индија на Хеладу. И ма колико било за нас страности у самих Хелена, увек има још више блискости: из једног прошлог, религијског осећања, избијају најслободније мисли, из странога стилизовања – бујице топле интимности, из давне расе – свагда живе и блиске личности. Ориент је пак, у највишем узлетању, остајао свагда у оковима религије, стилских шаблона и расе. Борба са тим вековним шаблонима чини, за нас, свако отварање очију према Ориенту сувише напорним. А Хелени имају све троје: и расу, и стил, и религију, али то све још издиже код њих слободу и личност. Достојанство слободне личности, племенита трезвеност (по)крај екстазе, благослов вечног облика око најдубљих мисли – то је богатство Хеладе нада свим Ориентима. А козмос, који је тиме створен – чудо и за богове, до данас је најбоље уточиште духова; јер, бледа је сенка према хеленскоме козмос који је створила хришћанска Душа, сама нага Психа, без помоћи осталих богова. А онај што га је стварао – Ренесанс, величанствен је, али недовршен, прекидан све болнијим моментима. Тешко је човечанству да почне градити нов козмос кад је оставило један недограђен. Не смемо натраг, не умемо напред. Хоћемо ли икада наћи Реч која ће, у исти мах, довршити стари, а започети нови козмос (Аница Савић Ребац: Хеленски видици)?
Додајем кору на кору – промишљањем. Супрематизам Црног квадрата на белој позадини (према: Казимир Маљевич, 1913) није само спонтани симбол искуства беспредмености, већ тајни знак палимпсеста – неуоквирена, дирљива икона Времена, поникла у маловременој красоти. Тако и свепрожимна, умствена Лепота спокоја, уланчана у динамички сврховит низ галопирајућих меандара маште, опосредовано је чулан одсјај Истине – она је безвремено осећање, симболичко дете Ероса. Реч је о древној песми‑телу, о интимном (интимистички медитативном) сецирању микросвета при делти Узвишеног. Уходим рађање те Лепоте. Благо му скривам у своју бесмртну Душу. Односим га Богу: слагање Времена и вредности призива аскезу – исто се истим сазнаје. Етичка разлика је разлика Врлине. Мост је узајамности. Нескудоуман. Верна је слика живота и аутобиографија Сенке. Њен последњи чин. Наше присуство у свету одраз је неколицине негативних отисака, као што је (интер)слика кошмара. Или слика напуштања – Душа је усамљена у свету, као побачени фетус у безобличној празнини (Vasilid, у: Hipolit, R, VII, 26, стр. 374; Quispel (1974), стр. 118). Донети смо на свет насилном кретњом при судару светова. Наше (све)присуство последица је бачености ( Kliment Aleksandrijski, ET, § 78, 2; стр. 202. Паралелна формула код Порфирија, O uzdržavanju, I, 27, 1, прир. J. Bouffartigue, CUF, стр. 61, не убира идејност о „бачености”; изворник контексту, видети: Norden (1913), стр. 102–103, на шта се надовезује Pirqey Aboth, III. 1). Но, немојмо заборавити да би, пошто су инквизиције, вековима уназад, икарусима спаљивале крила, за њима остајали њихови летови. Најзад, крила су Све у животу. Обремењена том Истином, преко својих моћи, моја се Душа, незамрла од угодне Љубави, разабира и смешта на шире, удобно наслеђе. Осећања ми се отимају и, премда, мимо себе, чиним што ми је чинити, не бих ли спознала свој одраз у јединству свих Времена, задољавам се свим што је неизлишно земном оваплоћењу чистоте, притом се не кајући услед онога што је зајамчено, њено. Напослетку, преостаће нешто од мене, не толико удаљено кореном утешног крика, но од тела бачено – док гледаће себе у свему: очуван глас, стечен племенитошћу давнопређашњих дела дубоке и озбиљне привржености идеализацији вечито жељеног склада узвишене Лепоте и Доброте, Љубављу сазданог у тајанствени час, спрам ког красни су му и суштина и име. Све је ту у пуној раскоши… Визија Тишине налаже дистанцу. Дистанца је Душа Лепоте. Лепо је све оно што не смемо желети мењати. Лепота заводи пут, како би постигла допуштење да продре до Душе. Услишени је то одар суптилном преображењском чуду, промишљен скицом, док слика леп фрактал болу, али и име знамену господства што занавек љуби своје окриље. Та исповест моје је искупљење. Потез те боје моја је вајкадашња и засвагда биће дисциплина.
Дух, кроз око, тражи сродност. Необрађене утрине Душе, мимо безобличних комада интелектуалног меса, нужно је посести здравим семеном, оним које, припивши се уз колена милосрдних, над пољским путевима, између класја и трава, зауздава и задржава пустолине људске уобразиље, притом нас лишавајући уматичене чудовштине „лепих” рушевина, од слатких суза одважних и постојаних. Тако је и са нашим Духом [Дух непомућен стоји, истрајава (Вергилије, Енеида, 4.499, цитирано по Августину, О држави Божјој, 9.4)], произишлим из Истине о спиритуалној мудрости, камо почивају романтичарске егзалтације наочитости сазорног искуства, изражене кроз умилне заносе за све заумно Лепо и Велико, што у дослуху је са стваралачким полетом људског Духа, као и кроз радозналост блиставе туге пред издисајима пролазности и смрти, наспрам чијег је земног ткања судбина човека, неретко искана у одразу вечног враћања: Великим делом човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи (Исидора Секулић: Мистерија пута и стазе), уз пречишћену спознају о контрастима намењених му изравнања, уз женерозност и грациозну стилизацију осећања, као и чежњу за чедном Лепотом, која занемарује правила, догме и дужности, (по)истоветоване са узорним интелектуалним прегнућем завидне хеладске учености, чију аполонску бит, поверену нам у достојанству Речи, чин генија синкретизује, творећи је комплементарном, док јој присност преображава у откровење Тајне новог идентитета, којим остварује квалитативну суштину света – којим љуби туђу немост, којим говори звезде. Испуњена сентименталном слутњом срца, остваљајући себи на одговорност извесну могућност сагрешења пред материнским окриљем дубине повесног памћења, веома сам склона уверењу да поменута јеванђеоска образина (почивша на медној хеленској раскоши), при самом врхунцу благостања своје церебралне моћи, бива обновљена саосећањем ка поунутрењу истанчаног Духа. Онамо где се обнови саосећање и живот се рађа.
Природа је приписала Небу тајанство кретања, а Земљи трајност (пријемчиву божанској сличности). Стопу за живот и меру за Наду уделила је целини, али и средишту свега што, од искони, подразумевано окружује, оликује и прелама замрлост осипања у траговима Душе. Ускраћена за осебујно својство адиафоре, аксиологија света (она која трансцендентује заметак сибилинске самотности) заувек остаће слојевита, крхка. Отеловљеност њених означја једини је пут ка доброчинству племенитих општења. Сколана Душа тражи излаз. Изображена дистанцом платонске Лепоте, она, таква каква јесте, опажа пресудан позив са удаљених места, лишених украсних епитета под тмастим уломцима ине охолости, што јој, одсудно, разоткрива и разобличава одистинску природу људског бића, док покрштава зло у њему. Зато Господ, придошавши са Неба на земљу, снисходи, наликујући човеку, не би ли (с)творио пожељна знамења (и значења); због тога се уздижу страна (xenos) и нова (kainos) звезда, обе одважне у разлагању старог поретка звезданих јата (astrothesia), обе блиставе од светлости пратећих им трагова спаса. Рез Оrdo Amoris зрнце је насмејане мудрости блаженом спасу света.
О готово свеобухватној и најбогатије очуваној поетици целине народа, уз разборитост опитујући словенске и индоевропске корене српске епике, својим „Пракосовом”, посведочио је Александар Лома: Двадесети век почео је, за Србе, у знаку освећеног и повраћеног Косова. Национални занос тежио је да се оваплоти у граниту „Видовданског храма”. Крај столећа српска национална идеја дочекује у развалинама; „Видовдански култ” нашао се лишен и свога родног тла и своје духовне основе. Као једини непропадљив споменик, попут оног „словесног” стуба, постављеног на бојном пољу, који се нам, речима свог натписа, још увек обраћа, иако се његово мраморно тело одавно распало у прах, остају косовске песме, растерећене пролазних и потрошних сазначја, још више издигнуте изнад сваке историјске условљености, ка надвременом и општељудском доживљају трагиком пресењене Лепоте.
Ultima linea rerum пребива у мислилачкој сили знатно сложеног сплета концепција при опажају света – ванредно виталних и плодних интелектуалних и психолошких ентитета, као несвесних компензација за ма какву осуду: према античкој естетици, концепција Лепоте и концепција Ероса, превасходства су која, без изузетка, поничу из величанствене Истине преображеног ткива минулог Времена, као последњи уједињен, обесветилачки чин поновног рађања, задојен доследношћу узвишене имагинације, сред онтолошке еволуције спознајноетичког стварања, што продубљује еманацију феномена Amor fati (уз пристајање на генеалогију ведрине из тла бола), дочим и наша кривица бива трансцендентна, предживотна, док нам је дужност, најзад, у томе да, са смелошћу, приђемо оном што нисмо смели не изабрати (према: Аница Савић‑Ребац: Предплатонска еротологија). Стога је свакој уметничкој природи (лирској, епској и лирско‑епској) урођена раскошна и издајничка склоност да призна неправду која ствара (целовиту, упијајућу) Лепоту, те да аристократском одликовању неприкосновеног тајанства укаже на допуштење унутрашњег учешћа и да му се наклони. Сјај параболе, на средокраћи природе и уметности, помаже да одаберемо, нанижемо и сваку ситницу увежемо у скупоцен семтиментални узор, у готово савршено, сликовито плетиво мудрости неисказних. Тад се нечујно увуче у срце, да позна ситнице, па се разбије у ситнице, да би могао ући у ситнице, и окусити их, и испитати их. Без тога нема приче о народу чији живот дише, јеца или се разлива од милине.
На грудима Времена Вечност стоји и једе (Николај Велимировић: Господар Гозбе). Време је Тајна (Почетак и порекло ствари јесу неограничени (…) Али где је стварима извор, ту им је и увир по нужности. Јер једне другима дугују правду и накнаду због своје неправичности по пресуди кривог Времена, према: Анаксимандар). Из њега, прионута, извиру исполинска сазвежђа. Свако од нас наслеђе је у Тајни тих сазвежђа, сви смо га свесни, но мало ко одистински размишља о великој моћи његовог трајања. Следствено дејству промена које, собом, доноси Време, нестаје (сасвим оправдано) и наше савршенство. Неумитна је нужност таквог мишљења. Констелација периодичног смењивања раздобља рађања (стварања), сетве, жетве, разарања, умирања и поновног рађања (обнављања), међусобно су условљене пиктуре постојања у бесконачној оази плеса живота, у којој се одвија непрестано (само)обнављање: живот се рађа из смрти и смрт из живота – што јасно потврђује полазни мит својеврсног вечног враћања ка (Пра)почелу. На трагу тих схватања, у античкој мисли дубоко је укорењено веровање у постојање Идеалног времена, израженог кроз лирску магму Златног доба (почем следи опадање у Времену), где, најзад, почива исконско блаженство историје. Према Хесиоду (у: Дела и дани), након Златног доба (у ком је Кронос створио вечно младе људе – духове‑заштитнике, налик боговима), наступила су, наметом порекла и испаштања, Сребрно доба казне, Бронзано доба непрекидних борби, те злослутно Гвоздено доба свеопштег пропадања поретка. Платон и Аристотел сматрали су да је најпостојаније управо оно друштвено уређење које допушта што мање промена (приврженост принципу веће промене и развоја, услед бржег пропадања и хаоса), тиме нараштајима остављајући у баштину свет онолико сачуван од промене колико год је то било могуће, што је значило отпор беспрестаном нарушавању првобитно стеченог савршеног стања одвећ дарованих благодати, упутивши на Истину да је идеална држава управо она која успорава процес пропадања докле год то не заобилази њезину моћ. Лагано сазревање идеје о битку палингенезије (у колотрагу вечног понављања), посредством чега је позна хеленска мисао усвојила слику о универзалној цикличности хармоније, идеја је услед које временска бића своју трајност стичу сталним понављањем. Античка идеја вечног повратка (према Борхесу) истиче анатомију кретања семених честица, обликовање стена, настанак дрвећа и људи – па чак и аутономију моралне Врлине (Врлине без предубеђења) и знање о њој: понавља се сваки мач, и сваки јунак, и свака појединачна бесана ноћ.
Разрешење искушења не бива без врлинског живота. Само наизглед удаљен запитаношћу земаљског времена, и Шекспиров Хамлет усрдно кличе: О, Боже, ја бих могао бити затворен у ораховој љусци и држати да сам краљ бескрајног простора – кад не би било ружних снова! Од снова смо, из којих се снови ткају… У одсјају целине бивства, предосећаји посебности почивају као гласници онога што ће човек тек бити кадар да учини: Једино окивајући и везујући се за Царство чаробњака, уздигао си се изнад животиње. Ти си, још увек, необрађена грудва глине у руци Творца (Мартинус: Трећи Завет – Логика). Човек осећа чежњу за оним што већ, испотиха, поседује. Хришћански образац Душе, попут воска, у чији се калуп, свечаним чином стварања, утискује божански печат, замењен је органским моделом клице, па се, са антрополошког становишта (уз опозицију антропос/космос), просвећеност бића тумачи као деликатан облик затајености сећања, који култура делања поприма у друштвеном процесу модернизације, наиме, просвећеност плени конзервативни и конзерваторски карактер, у извесној је мери и фактор социјалне кохезије – (ре)хабилитације, док се колеба између утопијског идеала и неузгредно постављеног концепта пресудне политичке алтернативе која тада бива призната као једина прихватљива и могућа; познање човека спознаја је о ограничености (с једне) и о јединству с природом (с друге стране), чиме он затире јаз између себе и света од којег је, притом одричући се поразног суда да је истински живот само живот генијалног човека, неометен у одсјају велике идеје – човек не престаје да бива човеком, унаточ његовој рањивости ка изузетном, што рафинираној природи овог, надасве, маркантног одабира, удељује пресудност Истине о чистоти људске савести: Земаљски шар који, иако настао од прашине и црна хаоса, пружа човеку, мада већ у плот обученом, прилику да се диви Сунцу, али и својој дивној сапутници, те да благодари Небу за милости (Владета Јеротић: Дарови наших рођака: психолошки огледи из домаће књижевности). Као што Сенка ходи за телом, тако и за смиреноумљем следи милост Божја. Дух је над водама; и кап говори о мудрости Творца, у свој Лепоти коју је за нас створио. Јер све што је рођено од Бога, надвлада свет: и ово је победа која надвладава свет, чак и наша Вера (1 Јован 5,4). А видео сам, као стакло, море помешано са ватром; и они који су стекли победу над звери, над његовим ликом, над његовим знаком и над бројем његовог имена, стоје на мору стакла са Божјим харфама (Откривење 15,2). Човек је биће које је дато и задато: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде (…) Дух раздељује, по својој власти, свакоме колико хоће (Јован 3,8). Нагласак је на постојању. Кристални дворац пун је хладног Сјаја, али услов за живот ипак је топлина.
Следствено античком бесконачју списаних тренутака, преточених у Време реку, хришћанска пажња усмерена је ка венцу знамените будућности, кроз интерполацију есхатона (најаву догађаја Спасења на кончини прелазног Времена, као крајње сврхе светске историје). Златно доба изгубљеног Раја, у есхатолошкој визији, измештено је из прошлости у будућност, те (довољно пажљиво) симболизује Веру и Наду да ће невољно стање несигурности, немира и хаоса, послетком свега, бити савладано. Тако хришћанска визија спасења значи искупљење грешног људског рода, услед чега историја, свршетком Времена, семиотски, поприма значајно значење повратка изгубљеној невиности еденских сикстина. Најзад, Време, иако променљива категорија (било да се, у резигнацији, очитује као Време с чијим протицањем бива увећана грешност људског рода, или пак, егзалтантно, усваја, као код Августина, у смислу уздизања Божје државе и спознаје Бога), ипак, својом крајњом идејном сврхом, предочава циклично упутан карактер. Отуда и хришћанско схватање Времена сноси бит метампсихозе, спрам које временски циклус уважава ходочашће ка усправној земљи, утом и устројство кретања од Бога ка Богу, од Вечности ка Вечности, од Раја у процепу ка наново освојеном Рају (према: Обрад Самарџић, „Хришћанско поимање времена и историје”, Социолошка луча III/2). Бог геометизира, Бог аритметизира – еуклидска логика апотеозе срећног круга у кругу – потка је и нит‑водиља (значајка космо‑онтолошка), насупрот линеарном концепту модерног тумачења Времена, почившем на тешком стиху демонске „баладе” о прогресу и (р)еволуцији у стилски окупираном декоруму иманентне нам пролазности [што слути парадокс феноменолошког пута у деконструкцију, те трансфигурацију декадентне (дехуманизоване, десакрализоване), дионизијске културе бекства ка лицу Обећане земље, при софистицираном оповргавању искуствених факата, спрам извора порекла, који подразумевају (пр)очишћење разума од прелести Духа, идола, изама и апстракција] – туђом руком посуте и протејски неизбежне по „дражесно” наличје самониклог искуства (счега јој пандемонијум није нужно доказивати), уз танану бол суптилне и дубоке ране, жигосане спољним и унутрашњим прстеном соломонског дамара да једном све ће проћи… Све на свету има свој залазак, своју границу (одсеклину ускогрудости). Душа, срце и сва чувства наша непрестано желе. Сатирични хијазми „отменог” света (са фантастичним подобијем самохраних илузија) подастиру духовну и моралну пустош (као какав цикадски, вероломним „мирисом” овенчан облик, надасве чемеран по умољивост чак и понајмање херојске или пак ритмичке прерушености). Жељезну руду немоћни смо преточити у злато. Јанусов штамбиљ почива у сврховитој оштрици човека‑ловца који, уловљен, и надаље, лови. Смелошћу Наде, Autopoesis онамо зачиње свој страх. Гласови жудње у језику боја искапавају немоћ пред Танатосом: жеље су му предалеке, а раскршћа под стражама… Док осипа се хипербола светлости… И остају гласови… И пренагло разоткривена двострукост њихове природе: сановник лептира, воштана крила – кора земаљска – горки мед, као варљиви поруби, кривотворене тачке у празнини, као мириси временских мена, раноранилачки, побожни, и залиха поезије ономе који пролази кроз те мирисе, а да није живео међу њима. Ослушкујем реку. У преслици од ружиног дрвета – Дух и глина. Ебановина. Кудељица – крхка. Обруб жада – црн. Украс – леп и нем. Чипкарица лица сан уснева. Образима затеже латице крина. Дрхтај. Замка природе – друголика. Биће и ништавило. Нарцис у зрцалу. Срп од пупчаних врпци. Химера – хтонска, демонска, телурска. Рајнска. Корен зла. Поетика (рас)Тројства. Сунце у ћелији. Траг му на исходу. Привикавање на таму. Долина „гримиза”. Огњени песак. Васкрсење пути. Измештеник. Вилењак. Каменосрдни самотњак. Противречје сласти. Љиљан окруњен трњем – над понором. Духовно чедо – у поседу бола. Крик нимфе. Домамљив. Хор камених сенки – сневесео, довитљив. Повојница. Размажена верност навике. Присан лет. Степениште сна. Знамење Тајне. Речи из осаме. Понирања. Низина – сред беспутина. Раскршће несанице. Зимно место. Завичај магле. Обретење. Лабудов ход кроз неучињено. Расковник расапа. Дан – међу сликама. Ткиво опсене. Зарадована чула – у заносу. Уздах од миља. Ловор и мирта. Летина. Родина. У сагласју са симболом природе. Спој са Сенком. Симфонија у белом. Колевка од седефа. Нежност без краја. Вилин свлак – узбран. У недрима скрит. Смрћу неоплођен – искри… Узјарен. Узлакомљен. Сунце, уморно од царства, залази… Ружопрста светлост – плаховита. Родна. Неокопнела. Химна ноћи – бесана. Ноктурно – у црном и златном. Дуги слапови Месеца – расути. Сјај месечевог стакла сипи пространствима света. Обитавалишта су тиха. Месечинаста. Хладна. Лију из очију. Кроз мрежу месечевог биља, сневане стазе зру. Невиност дроздa видику замиче. Перо му ношено ветром. Пркоси чедности. Измешта скут божанској љупкости. Стабло кише – такнуто сребром. Затвара носиљку сећања. Споредно Небо – одроњено зрнцем благонарочитим. Ти си тајанствен и јасан, ко свет, и близак и далек, и добар и зао. Ти си понор и златан мост, и демон и анђео, и светао поглед из мрачних дубина, мрачан и светао, као Небо позне ноћи, са звездом на челу (Аница Савић‑Ребац: Прелудиум). Боли ме, Небо моје! Уздижу реке глас свој, изван корита… Дивље и неразборите… Уз копрену Сјаја и тканицу звука… Гласници звона – на размеђи, под вестом Времена: самотништво, сабрање, друго Сунце. Ерос, небесник, створ. Голубљи ход – земни. Двоструки пут. Иконостас. Лепота фрагмента. Епистола. Нит зебње. Одољена. Гротескна. Пад у Време. Белина Сутра. Наливање зрна. Дисање воде и цвет божански. Обале Ахеронта. Сунчева харфа. Дорски храм. Платонов дар – најзад откривен и разјашњен. Дирљив. Благ. Столује… Откуцај – нетакнут. Лепши од зрака, воде, чак и од Сунца. Живот је дат у изобиљу (Јован 10,10).
Љубав моја бди и бдењем се не умара. Све моје постојање је Љубав. Љубав за благостање и ведрину. Љубав за нежност добре Лепоте, за тамну озбиљност немирних питања. Љубав за питоми дах пролазности и смрти (memento mori), за покорену материју сна. Мој живот и моја Љубав су Једно – једно срце и једна Душа. Јединство у Љубави и Љубав у јединству. Раскол је зачетак сваког греха. Не одлазим од сна: Љубав рађа Љубав. Реч Њена ме сања, слој по слој. Остаје цела, попут сузе. Кроз тајни говор срца земље, божанска избија Реч, ко Извор прав и несавладан, из удова ти нагих зрачи (Аница Савић‑Ребац: Дитирамб). Ускрснуће Реч! Самоуверена Реч учености последњих истина. Ход Христов преко воде. Бистротечно је Љубави дело – Врлину многу надилази; јер све је припрема да се доживи Љубав: ишчекивање Сјаја, пут до Плода, сан о Складу. Само дела Љубави остају (Владета Јеротић). У одразу одблесака узвишених тежњи, блистава је пројекција својствене им Лепоте.
Смирај је Пут… Име Сенке… Име животности – живот, сам по себи, лишен апстрактне концептуалности света, која, бивајући имплицитно појмљена као просијано архајско средиште посебне семантике, чак и у контексту крајње сведеног фрагмента хеленске традиције (пред кратком сеансом позирања античке естетике), криомице, буди импресивну знатижељу, притом не пружајући предах за ограничавање семантичког поља ове лексеме. Очито је да већ при првом сусрету са топлим одразима грандиозног призора рађања античких видика, затајеност Душе постаје и бива најтишим ехом оног знатног што се, у надмисли ствараоца, тка током бдења над немерљивом Белином његове с(а)вести, услед разрешења запитности што их призивају Бескрај и Вечност, под окриљем светлости Духа, која је свему постојећем и зачетак и крај. Било да је реч о најфинијим мотивима ткања или о начину на који их Дух, испотиха, преображава у своје узвишено (с)мисаоно знаковље, ваља бити обазриво склон непорицању пролазности човека, сходно истинитости иманентног му наума да, пут себе, остави што поузданији траг, док изискује валер, чијим нас финим прелазом уверава да је заговорник мисли како је невидни свет чујнији и постојанији од видног, не би ли овостраном свету (осенченом давним даљинама), од бескраја малог до бескраја великог, приподенуо чак и оно што суптилно измиче нашим чулима, те да подсети колико су, најзад, речи (не)моћне да би се, у недељивом одјеку њихових тишина, дочарало све оно васељенско чудо, племенито названо – животом: призори бескраја, кораци који, тек сликом, бивају очевидно остварени надземним, док искре међу облацима, под распученим пространствима оноземаљских светова, у плавети запенушаној (не)виделима Душе којој, без остатка, морамо бити привржени. Стога је и плод синтезе свег некад и негде виђеног или животу присневаног, у целини, и саздано мишљу да је величанствену идеју, најзад, увек нужно помаљати, утом и настојати остварити до краја, јер само се обличја спознаје мењају. Преостало извире из Тишине и, према остварењу властите коначности, све у неминовност Тишине поново увире, счега се и сами обзори света доимају као сновида пространства која заносе приликом импресивног открића или пак неког, не тако уобичајеног им, животног уверења.
Вилински вајари светлости, златни од воде, глине и жита, обујмљени крилима рајских птица, у игри су уснули ходочасници који, тек с јесени будни, међ’ гребенима седефним, плешу са ветровима, слутећи озбиљно лепу, моралну отменост у себинама вечно присутног: обрис блистав, најнежнији, вез фантастичан у (з)бивању свом. Призори на палети све замашнијих светова, савладани оком у трептају сна, у дослуху су са сликом оданом сећању и након буђења пресудних питања о томе откуда смо, ко смо и зашто управо ми, под овим делићем Бескраја, остајемо радознало изазвани вечитим трагањем за свим што дише испред или иза живота? Они који не одолевају наглини жеље за усудом на (за)датост поменутог поретка, они који, чином свог деловања, силе стварности измештају, привилеговани и одвећ склони тајанству, укрштају снохватице и стварност, и то тако да се, у том измаштаном обиљу, баш њиховом скицом, све спознато може п(р)оходити као путопис готово савршене архетипске мирноће, у чијем светилишту почива благодатна, од сваког зла заштићена осама летописца који, у неочекиваној нежности облика, нијансом чедне запитности стапа делиће Неба и земље, док влати звезданих поља урезује у откосе житне, како би исконску природу античке Лепоте мелемно потопио у одблесак Првотног, обдарен дуготрпљењем и измирењем. Архаична драж његове учтивости, одсањана јасноћом никад априорно признатог кентаурског наслеђа, пребива као свечана, у Љубави и у Духу раскошна кантилена божанског стварања. Златоруно ткање хијероглифа, алегоријска снохватица ејдетских тајни, појединост протумачена меланхоличном сенком егзистенцијалних немира, анафора, канон и галантна сентенциозност слике у равни таквог тренутка, смишљено и сугестивно, суделују континуираном призиву садашњости, између свезнања и мудрости, као квалитативни међупрелази сабијеног Времена у заметку узвишене философије живота – утишана, фина каденца уздизања Душе, као мера дара у трагању за вечним тренутком. Савез Духа и природе, сведочанством своје успомене, нипошто не би смео изневерити ово, надасве примeњиво, добро. Тумачити умеће живљења између слојевитих, покретних слика слободе у сноповима животних успињања, посртања и истрајавања, кроз онтолошки мрак земаљске и спиритус космогонијске неизвесности, значи учинити пресудност на деоници тежње ка испуњењу коначног смисла и препустити јој своју милошту: од злата преслицу и, на њој, мисирско повјесмо.
Бит часова, редослед година и светова – све је у једном сну: нит хеленске Лепоте, одмерена обрисом хармоније у судару интуиције и експресије, те крочеовски складна неприкосновеност амблему васељенске Вечности, удељена је онима које бескрајна Нада у Чудо разликује од остатка света. Хеленском завештању Лепоте промишљања о вечним мотивима надживота, о оном што је, и надаље, под знаковљем трајних упитника, без досезиво поузданог одговора (услед чаробне забелешке о коначно дознатом), преостаће баштина древних лаудација нове мелодичности, којом се староставни псалми Душе тек зачињу, па, следом све загонетности, похрањују онамо где се простори мере сумрацима и свитањима, а Време дужинама сенки.
Да ли је, најзад, важно хоћемо ли у свом решету пронаћи „злато”? Успомене једног цртача не одричу признање овој задивљујућој тежњи, налажући нам одважност ка починству прометејског греха – да, без одрицања страсних заноса, постајући од греха чисти, смело газимо кроз опасности за својим златним зрнцем… Да се, попут Булгакова (који се, пишући својој Јелени, трудио да сања Сунце (лебедјањско), и сунцокрете), осамимо у жељи да откључамо браву само једном човеку (којег нема!), човеку који гаји сунцокрете… Да (вечно) љубимо обоје: и човека, и сунцокрет… Да, као Дучић, вечерњим сутонима ослушкујемо говор смртних тишина о забораву, верујући да постоји нешто што не умире за људско срце: то је она нерасудна, али ненадмашна Вера у нереално и немогућно; и да има нешто што стоји изнад судбине човека – а то је Љубав, која је, сродно смрти, увек слепа моћ природе, а не циљ човечје среће или несреће… Или пак да, привржени Горану Петровићу, меко упредемо нежност у то да намиримо пламен навршене светиљке од печене земље, без украса (који се, на Истоку, Левантом зове), у чијем би титравом видокругу дрхтали, настављајући да исписујемо нарочити Папир са воденим знаком, несвео у пухор, под граном нара која се повија од зрелог плода, што је, само по себи, зачетак сасвим друге повести, винуте изнад блата, прашине и одбачених делова утробе. Једино човека, понекад, може да чини и оно чега нема, од прошлости до дана које сматрамо нашим… У тој поезији – убирам цветове. У тој поезији – Време се брише.
Косовски завет ожиљак је срођен огњеном чистилишту митског свевремена. Незаточен, стопљен је у Недељиво, затражен од истог тела, чија је суштина јединство и нераскидивост. Но, ипак надмоћно, свечана повест „Златног руна”, меморичком тачком своје синкретичке полифоније, завештава цикличност у метафизичком епосу величанственог митског с(л)оја (сазданог од укрштаја мртвог времена – непрокрвљеног, непроживљеног снагом уметнике имагинације, и живе историје), док Свету тајну духовног причешћа приноси тек појединим душама. И Пекићев „Нови Јерусалим” епопеју лишава сваке празнине, прозревши је изнутра, као апокрифну (могућу, измаштану) и архетипску (надличну): У будућност одлази побеђени народ као криптограм, на саструганом пергаменту живота увек нешто остане – перо снажно, а мисао пекрасна, толико много да савршено у себе прима рањиво људско биће, које, неминовно, изналази уточиште у њеном милосрђу. Овај изванредно нежан, реликвијски тајанствен дестилат, својеврстан је акт укрепљења – антика ренесансе, недељива нит метафизичке истанчаности, која, ожиљком Времена, увезује нерођене са мртвима, надосећа њихову порозност и чврстину, вилени им бридове: Одмакли смо се од Сунца, и нема више богова за којима се не вуче сена, и није сасвим лажно кад се пева дивљење са сенком зависти и страха, и Љубав са сенком болести и греха (…) Ко уме казати да ли је Истина или лаж кад се обожава Лепота мука (Исидора Секулић)?
Хармонија реалне историје и Светосавља (као народне вере) древни је косовски елемент, колевка је идентитета херменеутичком огледалу наших галактичких сањарија, повлашћен је простор наших Духова и Душа, освећених нам природа и опредељења. Стога, квинтесенција приступачног тренутка, пристојно дорасла миљеу поменуте Истине (уз колоритну одсудност историјских фрагментарности), виртуозном евокацијом разлагања имагинативног обиља помаља известан картезијански обрт, утом налажући (ис)корак даље – ка машти безобалног (τὸ ἄπειρον). Обрис описа ове, не увек до краја оверодостојене наративне линије, нежно је разасут, те дочарано сведен, тако да својом самотном свечаношћу твори apex mentis (екстатички вршак) у емфази нераскидивог историјског наслеђа, притом поричући савремени прилог о развитку монистичког погледа на историју. Следствено питању – да ли би, у свему томе, требало тражити границе и мере обдарености, или пак с(а)весну жртву донекле талентованог уметника‑сањара који, на прикривен начин, не затвара очи пред полемиком о расколу идеолошко‑политичких ставова одређене историјске епохе, док, у следу изнетих размишљања, посвећено заступа етичка и естетска становишта суштински вечних Истина човечанства, не бих да дам коначан одговор…? Јер, из дубине Душе подиже се неподношљива потреба за ослањањем на „Стуб и Тврђаву Истине”, на στῦλος καὶ ἐδραίωμα τῆς ἀληθείας (1Тим. 3:15) τῆς ἀληθείας, а не просто ἀληθείας, – не на једну од истина, не на делимичне и раздробљене људске истине, колебљиве, које се распрше као прах што са врха планине гони дах ветра, већ на Истину свецелу и вековечну: Истину недељиву и божанску, Истину пресветлу – Истину оне Правде, коју нам је Павле Флоренски завештао као Сунце свету (Павел Александрович Флоренский: Столп и утверждение истины).
Све што живи ожиљак има. Тако је и Сунце прожето људским осећањем и људском тренутном свешћу. Изјутра, оно се рађа из ноћног мора Несвесног, загледано у широки, крилати свет пред собом. У даљем простирању свог уздизања на небеском своду, Сунце спознаје свој значај и свој највиши циљ (при највећој могућој висини, тиме, и у најузвишенијем могућем простирању властитих благослова). Са овим уверењем, Сунце, непредвиђено, достиже зенит. У подне, наступа залазак. Залазак значи енантиодромију (преокретање, усвајање супротних уверења вредности и идеала јутра). Јутро и пролеће, вече и јесен живота, нису само сентименталне речи, већ психолошке истине. Благодарећи повољном следу догађаја, ми смо попут Сунца које храни живот у следу те земље, приносећи му разноврсну Лепоту добра, па и чудновато, недокучно зло; ми смо као мајке које у крилу носе недостатну срећу и патњу својих поколења. Ми не знамо каква су у нама дела или недела, нити каква ли судбина њима ломи крила; и тек ће јесен показати шта је пролеће родило, и тек ће навече бити јасно шта је јутро започело…? Много срце, потопљено страхом и смрћу, губи се у Општем, док се најплеменитије посвећује Једном. Племство обавезује. Родна коб све дубље корени. Бере најбоље. Моја осама прошла је велико чистилиште сумњи. Почива у недрима мојим. Лагано је и постојано куцање мог срца. Небо је ближе и променило је боју. Душу оставља у завету живота. Надолазеће Време Време је сна… Призвана митским обрисима готово мистичног портрета о столећима удаљеном Златном добу, смислом или снагом за хеленску Лепоту узвишеног Дела, развијам арију, не мењајући јој основни мотив. У Времену вајам, да досањам последњу Тајну своје Душе… Покором јој се осмехујем. Разлог је моје чежње за овим смртним светом.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
